Покушај ревизије истине о Другом светском рату

Текст историчара др Веселина Ђуретића „Манифестација Бесмртног пука у Београду”, који је објављен 11. октобра у рубрици „Погледи”, представља још један покушај ревизије основних чињеница о Другом светском рату на нашим просторима. Због ограниченог простора, прокоментарисаћу само неколико спорних констатација господина Ђуретића.

Господин Ђуретић без имало задршке тврди како су СССР и Црвена армија били обманути и злоупотребљени приликом ослобађања Београда 1944. године. Све је то, по мишљењу овог историчара, учињено како би на власт био доведен обмањивач и манипулант Јосип Броз Тито. Реч је о исфорсираном покушају ревизије историје.

Краљ Петар Други Карађорђевић донео је у септембру 1944. године одлуку да се Југословенска војска у отаџбини стави под команду Тита и партизана после доста притисака премијера Велике Британије Винстона Черчила на избегличку владу у Лондону. Черчил, који је важио за великог антикомунисту, урадио је то после многих провера стања на терену. Више енглеских мисија боравило је наизменично у редовима партизана и четника, како би тачно утврдили ко се и колико бори против Немаца. Тек после таквих бројних извештаја са терена тражено је од избегличке владе у Лондону и краља Петра да се Југословенска војска у отаџбини, на челу са Михајловићем, стави под команду Тита и партизана. Те чињенице господин Ђуретић и даље неће да види, ни њему слични историчари.

Како затим објаснити његову олаку тврдњу да је „обмањивач и манипулатор Јосип Броз Тито” могао „превести жедног преко воде” једног сумњичавог Стаљина. То није могло никако да се уради и да је постојала таква намера, а није. Поред мисија, деловале су и бројне шпијунске службе, међу којима су биле и оне из СССР-а. Дакле, није се ништа могло сакрити ни од Стаљина, па је и он врло добро знао ко се и колико бори против Немаца.

Господине Ђуретићу, зар стварно мислите да би Тито и партизани могли да обману једног Черчила и Стаљина? Зар стварно мислите да би Тито и његови комунисти и партизани који нису били чланови партије могли обманути толике народе и народности Југославије? Зар стварно мислите да би, да је тачно то што ви тврдите, у редовима партизана било 800.000 војника? Зар стварно мислите да су Срби толико били ограничени да не би за четири године рата могли спознати наводну обману и превару Јосипа Броза Тита? Како то да читав антифашистички свет признаје ту борбу партизана и њихове жртве, а Ви и даље то покушавате да оспорите? Не чини ли Вам се да је та ваша аргументација одвише танка и пристрасна?

Господин Ђуретић у свом тексту каже да је четника било неколико стотина хиљада. Ако их је заиста толико било, да ли им је неко бранио да ослободе Београд, као што су то у октобру 1944. учинили партизани у садејству са Црвеном армијом? Зашто четници нису покушали да пробију Сремски фронт пре партизана? Зашто они нису покушали да ослободе Јасеновац, ако то већ нису учинили партизани?

Питања је много, али на већину њих немамо и праве одговоре.

Сукоби гледишта, под условом да се политички не функционализују, могу само доводити до расплитања проблема у историографији, кроз мирну и разложну расправу, без повећане температуре, рече у свом капиталном делу „Србија у Другом светском рату”, проф. др Бранко Петрановић. Сложио бих се у потпуности са овом његовом констатацијом. Само ћемо на тај начин моћи да откријемо суштину ових историјских збивања.

Радослав Медић,
новинар, Оџаци