Сваког дана свежа демографска слика

Колико је беба рођено данас у Србији? Колико особа је умрло? Колико њих се преселило из једног у други град, а колико се трајно иселило из наше земље? Колико особа се венчало а колико њих је потписало бракоразводну пресуду?

Ако је веровати најави министра за државну управу и локалну самоуправу Бранка Ружића следеће године у ово време знаћемо одговоре на ова питања, јер је планом овог министарства предвиђено да централни регистар становништва у техничко-технолошком смислу почне да функционише 1. септембра 2020. године. За формирање овог регистра постоји правни основ – Закон о централном регистру становништва донет у марту ове године. Говорећи значају тог регистра, др Александар Кнежевић, ванредни професор на Географском факултету у Београду, истиче да он дневно даје демографску слику становништва.

– У овом моменту имамо само процену броју становника у Србији а праву слику добијамо једном у десет година, када се ради попис становништва. Регистар служи да бисмо сваког дана у години колико је људи рођено, колико их је умрло, венчало се, развело, преселило се или одселило, а попис становништва даје пресек стања једном у десет година и ти подаци брзо застаревају. Регистар становништва обухвата целокупно становништво и његова најважнија социо-демографска обележја (старост, пол, образовање, брачно стање, етничку припадност и економску активност) – он је нека врста „картотеке” физичких лица, односно стална и текућа евиденција свих становника према тим обележјима. Централни регистар обједињије податке о становништву које прикупљају различите институције државе у разне сврхе – каже наш саговорник.

Др Кнежевић додаје да су главни извор података за регистар становништва матичне књиге рођених и умрлих и евиденција о пријави и одјави места пребивалишта. Да би централни регистар дао квалитетне и поуздане податке, неопходно је да буду на прави начин умрежени локални регистри о рођенима, умрлима, венчанима, разведенима, пријављеним и одјављеним особама, као и регистар просторних јединица – адресни регистар и катастар.

– У неким развијеним европским земљама, као што је регион Скандинавије, регистар становништва води се већ пола века – у Југославији је први регистар становништва формиран у Словенији 1953. године, а у Београду се води од 1957. године. У време последњег пописа становништва на европском континенту 2010. и 2011. године, у 21 европској земљи (укључујући и Србију) попис је спроведен на традиционалан начин, у пет земаља попис је спровођен само на основу регистра, а тринаест земаља определило се за комбинацију пописа и регистра становништва – објашњава наш саговорник.

Коментаришући чињеницу да различите институције у земљи и иностранству износе другачије процене о броју људи који су отишли из Србије, др Кнежевић каже да је свака емиграциона статистика непоуздана из више разлога.

– Људи који одлазе из Србије често не пријављују свој одлазак МУП-у, користе туристичку визу као радну, то јест раде на црно. Будући да је њихов боравак у Европи ограничен на 90 дана, они се враћају да у Србију да не би били протерани... Истовремено, они се у Србији третирају као стални становници, иако заправо не живе у земљи. Добар регистар становништва морало би да евидентира њихов одлазак. Додатни разлог због кога не знамо прецизан број емиграната јесте то што приликом пописа становништва пописивачи питају да ли се неки члан наше породице иселио у иностранство, а када се иселе целе породице, пописивач нема кога да пита. Осим тога, особе које путују из Србије на граничним прелазима нико не пита да ли одлазе на туристичко путовање, на рад у иностранство или се исељавају. Због тога су све процене о броју људи који годишње одлазе из Србије крајње непоуздане. Регистар становништва требало би да пружи прецизан одговор на ово питање – објашњава наш саговорник.

Посматрано из финансијског угла, прављење регистра значило би уштеду у буџету, јер он смањује цену пописа становништва. За протекли попис из државног буџета је издвојено око 23 милиона евра.

– У Холандији и Словенији су 2011. године користили комбинацију регистра и пописа становништва и нису излазили на терен, а подаци које су добили нису постојали у постојећим евиденцијама. Добар пример уштеде нуде и Словенци који су поштом слали упитник за самопописивање и тако нису морали да плаћају рад пописивача на терену. Овај метод спроведен је у Холандији 2001. године под називом „виртуелни попис” – закључује наш саговорник.