Црна врећа – мера заштите или дискриминација

Зашто је особама преминулим од ХИВ-а суспендовано право на достојанствену смрт, запитали су се многи пошто је јавност узбуркала прича о начину на који се, по последњем издаху, поступа са њиховим телима. Да црна врећа и метални ковчег не смеју бити судбина људи оболелих од АИДС-а указало је Удружење Национални центар за сексуално и репродуктивно здравље – „Потент”. Они су, када су од породице једног преминулог члана сазнали да прописи забрањују купање, шишање, бријање... људи са ХИВ-ом, јавност дигли на ноге, а Министарству здравља упутили иницијативу да се промене акти који тако нешто прописују.

А како тачно функционише процедура збрињавања умрлих од заразних болести уопште, објаснили су из ЈКП „Погребне услуге”.

– Тела преминулих од заразних болести углавном стижу у Градску капелу из Клинике за инфективне и тропске болести, а информација о томе је у формулару потврде о смрти коју потписују мртвозорници. Заражени се транспортују из здравствене установе у посебним ПВЦ врећама. Породица идентификује преминуле, али се хигијенска обрада, односно купање, бријање, чешљање, спремање... код таквих особа не ради. Њихови посмртни остаци се у врећи смештају у метални сандук који се након затварања лемљењем смешта у дрвени ковчег – кажу из „Погребних услуга”. Радници који сахрањују ове људе имају и личну заштитну опрему коју чине посебна одела, капе, маске, рукавице и ципеле.

– Заштитна одела радника се после коришћења хемијски чисте, док се радне просторије, укључујући подове и друге површине, прописно дезинфикују, пре почетка и после завршетка радног времена – објашњавају из овог предузећа.

Мора ли баш тако да се поступа и са преминулим особама које су ХИВ позитивне, питају се из Националног центра за сексуално и репродуктивно здравље.

– Нашу организацију у највећем броју чине особе које живе са ХИВ-ом и сви су били фрапирани што се нешто тако ради. Запитали смо се постоји ли разлог за то, а докторка из Градског завода за јавно здравље потврдила нам је да у таквим случајевима нема никаког разлога за бригу због преноса инфекције – каже Братислав Прокић, председник овог удружења.

Светска здравствена организација, према његовим речима, препоручује да се овако поступа само према оболелима од куге, колере и еболе. Али, код нас је ситуација драматично другачија.

– На основу Закона о заштити становништва од заразних болести и Правилника о условима и начину поступања са посмртним остацима умрлог, јасно стоји да се преминули од ХИВ инфекције прво постављају у метални, а затим у дрвени сандук. Што се тиче опремања умрлог, онај ко у томе учествује у обавези је да користи личну заштитну опрему – кратко објашњавају из Министарства здравља и додају да до 22. октобра нису добили иницијативу за промену правилника.

Закон, иначе, набраја подужи списак заразних болести, међу које је сврстан и ХИВ, али чак и болничке инфекције попут клостридије.

– Заразне болести су много широк појам и кад би се постојећи акти у потпуности примењивали, сви који су умрли од њих требало би тако да се сахрањују. У пракси се то дешава само са преминулим од АИДС-а – тврди Прокић, додајући да је реч о посмртној дискриминацији људи који су ионако стигматизовани за живота.

Примаријус др Мила Паунић из Центра за превенцију ХИВ-а Студентске поликлинике каже да нема медицинског оправдања за овакво поступање са телима умрлих од АИДС-а.

– ХИВ није „класична” заразна болест, већ је реч о првенствено полно преносивој инфекцији (и крвно преносивој). Дакле, ХИВ се не преноси ваздухом или додиром. Када је реч о хигијенској обради преминулих, њиховом купању и облачењу, заштитне рукавице су обавезне, без обзира од које болести су особе преминуле. Колико пута и не знамо да је неко умро од нелеченог ХИВ-а. Врло често ми у саветовалишту, а посебно лекари на клиници прегледамо пацијенте и без рукавица и додирујемо их у току физикалног прегледа, свесни да не постоји никакав начин да се тако заразимо – стриктна је др Паунић.

На питање да ли је вероватно да је мртва ХИВ позитивна особа за окружење „опаснија” него кад је била жива или док је долазила у контакт са породицом и лекарима, она јасно одговара да је тако нешто немогуће.

Свестан да је реч о помало морбидној тематици, Прокић инсистира да се о овоме мора говорити да би се прекинула дискриминација људи који живе са ХИВ-ом.

– Млади треба да се тестирају, а не да се плаше да их када открију болест чека оваква дискриминација. Њих треба подстаћи да се слободно јаве и лече у систему који им пружа адекватну подршку – истиче Прокић.

Мртвозорници са свима једнако

Мртвозорници, лекари који утврђују смрт, према људима преминулим од ХИВ-а поступају исто као и са свима другима, објашњава др Игор Димитријев, помоћник директора ДЗ „Др Милутин Ивковић” при коме ради Заједничка служба мртвозорништва.

– Мртвозорници констатују смрт на основу спољашњег прегледа, односно утврђивањем виталних знакова и прегледом медицинске документације. Они од заштитних средстава увек користе бели мантил, хируршку маску и хируршке рукавице – каже Димитријев.