Економија по Џејмсу Џојсу

Безмало полувековно одлагање ексхумације Франка из дичног маузолеја који је том фашистичком диктатору додељен по смрти, као и протести који су избили због тога што му је та почаст напокон одузета, говоре много о Шпанији. Идеја да се из Цириха ископају и у Даблин пребаце остаци Џејмса Џојса огледало је ирских промена у последњих стотину година, али и кључ за дешифровање кудикамо ширих данашњих потреса. Брегзит, нераскидиво повезан с ирским националним питањем, и 39 мртвих азијских миграната нађених у камиону у Британији ту су тек на првом месту. Даље у том низу, прекасно спозната љубав Џојсовог родног града према свом најпознатијем изданку опомиње и на то колико су у глобалним размерама знаковити протести који тренутно дивљају у широком луку од Латинске Америке до Блиског истока.

Славни писац је Ирску напустио својевољно, у отпору према свему што је његова домовина онда подразумевала као природно и вечито и због чега је он у њој био страно тело. Никад није покушао да се врати, као што, примећује „Ајриш тајмс”, није потврђено ни да је његова удовица Нора заиста, што јој се понекад приписује, намеравала да га постхумно пренесе у место из којег је побегао. Иницијатива да се то ипак догоди, припремљена у даблинском градском већу, констатује текст објављен у „Гардијану”, вероватно је повезана с оним што је један од оних који су је уобличили, Дермот Лејси, напоменуо тобож узгредно: да би то љубитељи Џојса – они што ионако ходочасте у Даблин, описан у његовим књигама – ценили и да овакву ствар не треба прерачунавати у центе и шилинге, али да повратак писца „не би био наодмет”, за зараду града то јест.

АМЕРИЧКИ ЕГЗИЛ ЗА БРЕГЗИТ: Ако се разгоне националистичке магле којом су заогрнути брегзит и трвења између Џојса и његове отаџбине, па се, у Лејсијевом маниру, пређе на економију, споразум о напуштању ЕУ који премијер Борис Џонсон покушава да прогура у парламенту, као и наизглед парадоксално држање посланика, постају јаснији.

Џонсон и остале присталице брегзита су најзад усагласили споразум за излазак из ЕУ, али такав у којем се одричу потпуног националног суверенитета над Северном Ирском већ је остављају у извесном облику царинске уније с Републиком Ирском и ЕУ. Колико год да су тврдили да на то никад неће пристати, изгледа да им је важније било то што су у коначно усаглашеном споразуму одредбу о очувању радничких права из правно обавезујућих клаузула успели да ћутке прокријумчаре у декларацију која никад не мора постати део ниједног закона и може бити покопана дубље од Џојса и Франка заједно, за разлику од њих заувек заборављена.

Споменик Џејмсу Џојсу на његовом гробу у Цириху (Фото EPA/Steffen Schmidt)

Легислатива која обухвата провизије Џонсоновог споразума прошла је даље у парламентарну процедуру зато што су за њу, из тактичких разлога, да би је мењали амандманима, гласали и они посланици којима се она не допада јер нарушава радничка права и они што се надају да ће их у финалним текстовима закона још више обезвредити, можда и потпуним рушењем споразума с ЕУ идуће године. Тако би отворили пут аранжманима о слободној трговини са земљама попут САД, на првом месту, где се за такве договоре од друге стране захтева да на заштиту запослених и потрошача гледа немилосрдну колико и у тренутној британској влади. Политичари на Острву знају оно што просечан Европљанин углавном превиђа: да оно што је био истински циљ брегзита, преустројавање Британије, тек почиње након што она џојсовски оде у егзил из ЕУ.

Али, све док некадашња империја још буде привредна сила, у Британију ће, мада се то брегзитом хтело спречити, и даље да долазе мигранти из Азије, попут оних 39 несрећника што су се погушили или смрзли у камиону уместо да постану робље на црном тржишту, какво би били и у домовини, само за још мање ситниша. У пропалом покушају да се задовољи савремена економија, и њихова тела су преношена широм Европе као што ће можда бити и Џојсово.

САХРАНА ЗА ДОМОВИНУ: Због поновног умањења радничких права и осталог што та економија данас подразумева, Грци су још једном изашли да демонстрирају. Нешто слично се у догледно време може десити и у другим деловима Европе, судећи по томе што рецесија граби чак и Немачку, која се строге штедње придржава и упркос покушајима Европске централне банке да снижавањем камата оживи кредитни циклус и континенталну привреду, никад сасвим опорављену након кризе из 2008. године.

Бедан животни стандард, уз огољену корупцију, понегде и нешто ђаволски налик диктатури, на улице је потерао и гомилу Јужноамериканаца и Арапа. Мексиканци оптужују своју државу да је дозволила да је преотму нарко-картели јер је Чаповог сина морала да пусти чак и када га је готово случајно ухватила. Многи су у тим деловима света дошли до закључка какав се протура и по Западу: да су њихове државе такође отеле својеврсне банде, само нешто углађеније од мексичких дилера дроге, картели политичара лишених саосећања за то колико се грађани злопате. Неки су сахрањени ван домовине, неки покопавају домовину у себи, опраштајући се од представе о њој као брижном родитељу који према потомству гаји икакву љубав када оно није спремно да се сатре у име економије каквом је замишљају они којима ништа неће недостајати ни када сви остали пропадну.