Француз у налету, Немица у повлачењу, Балкан пред испитом

Тек што су облаци позне јесење кише стигли из Брисела и прохладном водом полили шест држава западног Балкана које се надају чланству у Европској унији, француски председник је свој пројекат „европске ренесансе” употпунио предлогом у којем би правцу требало да иде проширење ЕУ.

Државе региона још од солунског самита далеке 2003. чекају у реду за чланску карту ЕУ. Отада су штампане тоне докумената и охрабрујућих изјава. Европска комисија је фебруара 2018. усвојила стратегију за „веродостојну перспективу проширења и појачано ангажовање ЕУ на Западном Балкану”, а званичници ЕУ су јула ове године уверавали земље региона да блок позитивно гледа на њихове аспирације.

„Веродостојне перспективе” губиле су се у измаглици стварности, а неизвесности око чланства претиле су да угрозе геополитичку оријентацију региона. Све то је потврђено када је француски председник Емануел Макрон одбио да Албанији и Северној Македонији одобри отварање приступних преговора.

Макрон је показао да га води деголовска амбиција да постане лидер Европе. На многе теме супротставио се досадашњој шампионки интеграција и проширења, одлазећој Ангели Меркел.

Јасно је да је ЕУ у кризи, да не жели да понови грешке прекоредног учлањења Бугарске и Румуније и да би радије прихватила Швајцарску или Норвешку него неког са Балкана, али да ли су у Бриселу уопште свесни реалних ризика да ће нестрпљење ојачати евроскептицизам и да ће додатно отворити простор утицајима споља.

Док су евроскептици и директни противници Уније ликовали, Макронов вето Скопљу и Тирани дочекан је оштрим критикама. „Историјска” и „тешка” грешка, говорили су одлазећи челници европских институција. „ЕУ својом политиком (не)проширења фактички гура у ’загрљај’ Русије државе западног Балкана”, закључује у анализи Међународни институт за блискоисточне и балканске студије из Љубљане.

Да би показао да му не недостаје визија попут његовом сународнику Роберту Шуману, Макрон је остао доследан ставу да проширења нема док се не реформише Унија али је убрзо лансирао идеју да се процедуре проширење реформишу како би биле „кредибилније и одрживије” и да треба спроводити постепено.

Тражи се испуњавање услова који се тичу „преспорих” политичких, економских и социјалних промена али и недовољних конкретних користи за грађане у земљама кандидатима. Приоритет је „сталан, неповратан напредак у области владавине права”.

Такав коперникански обрт у односу на досадашњу праксу вођен је Макроновом анализом да Унији нису потребне нове недовршене демократије са јаким примесама ауторитарности. Има их већ унутар ЕУ, попут Мађарске и Пољске, зашто би се јачао блок „нелибералних демократија”?

Измена курса требало би да обрадује све оне који су Унији до сада замерали да гледа „кроз прсте” властодршцима региона, од Александра Вучића до Мила Ђукановића. Био би то знак одустајања од политике стабилократије која је у први план стављала решавање регионалних конфликта потпуно потискујући реформе што би водиле настанку правних држава снажних институција.

Иако ЕУ тек треба да се изјасни о новом француском концепту, из Београда је, симптоматично, одмах стигло министарско тумачење да предлог реформе не треба да се односи на Србију и Црну Гору. Кријући се иза методолошких формалности, послат је обесхрабрујући сигнал: истинске реформе гурају се у други план уз сасвим отрцано образложење да је „боље имати квалитет пре брзине”.

Не. Боље је имати промптна решења по којима када државе у току преговора заврше одређену фазу, постану укључене у функционисање ЕУ. Демократски реформисане државе западног Балкана биће пријемчивије грађанима Уније и смањиће њихов отпор проширењу.

Власт у Београду је пред озбиљним изазовом: изгубиће подршку ЕУ уколико не крене управо у оне политичке реформе које годинама избегава потурајући и грађанима Србије и партнерима у ЕУ штит Косова, питања које се по Макроновом предлогу пребацује у последњи од седам пакета.

Уколико, рецимо, брзо закључи поглавље о усклађивању спољне политике, морала би да се одрекне многих потеза који су изразито проруски у политици или прокинески у инвестицијама.

Тест је тим озбиљнији јер Париз предлаже усвајања принципа реверзибилности – могућности санкционисања држава које делимично или уопште не испуњавају одређене критеријуме, или престају да испуњавају преузете обавезе.

Уколико се прихвати Макронов неформални документ, ЕУ би после много пропуштених година показала да је у стању да се паралелно реформише изнутра и проширује споља. Био би то истински подстицај државама региона које имају много тога да ураде – од јачања правне државе и институција, преко економских политика и сузбијања корупције до људских права и медијских слобода.

Све друго, кочење унутар Уније и отпори реформама међу аспирантима за чланство, значило би нов почетак старог и спорог процеса који противуречи како оптимизму разних европских емисара што парадирају обилазећи западни Балкан, тако и лидерима региона што су куну у интеграције.

После опроштаја са европским званичницима који су о проширењу много причали а мало радили, треба сачекати мајски самит ЕУ у Загребу. Тада ће се видети хоће ли и колико Макрон успети да наметне своју вољу и идеју о томе како треба да изгледа проширење.

Макрон нас је прво потопио а онда понудио излазак из балканске помрчине. То може да буде добро – али и лоше. Интеграције могу да буду брже и ефикасније или их неће бити, па ће они који се не реформишу остати заглављени у чекаоници воза за Брисел понашајући се као да им је на располагању све време овог света.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa