Дрво није кукуруз

За садњом дрвећа протеклих дана настала је права помама. Сади се у Тителу, Нишу, Новом Саду... Компаније се утркују у демонстрацији друштвено одговорног пословања, бризи о очувању животне средине, па су саднице постале популарне. Наравно, ово је, само по себи, добро. Подиже се свест о потреби очувања шума, али за то је потребна садница, припремљена површина где се може биљка и посадити и примити и очувати. Није довољна само добра намера. Дрво није кукуруз па да за годину дана има и плод. Како шумари кажу – од сетве до жетве прође и 100 година.

– Одгојили смо надчовека који је успео да поремети природну равнотежу. Последице су застрашујуће, а једини излаз је знање које се мора подарити и то младим људима. Свест да је шума уједно и заштита вода, али заштита и од воде јер апсорбује поплаве, ерозију. Из шуме нам стиже чак 25.000 производа, на планети се греје дрветом око две и по милијарде људи, код нас готово половина становништва. Зими нас шума греје лети даје хлад, храни нас, нуди грађевински материјал од ког правимо куће, бродове – каже професор др. Предраг Алексић, који је истовремено и директор за шумарство у ЈП „Србијашуме”, истичући да су и они са Врачара заправо потомци људи који су дошли из шуме.

Сваке године ово јавно предузеће произведе око седам до осам милиона садница што листопадног што зимзеленог дрвећа. Само ове јесени по плану ће радници „Србијашума” плански пошумити велике површине где ће посадити око два милиона садница. Слично ће бити и у пролећној сезони садње.

– Дневно се сада усред сезоне сади од 40 до 60 хиљада садница, годишње близу четири милиона. Има фирми које се укључују, функционера, и ми их све подржавамо. Садни материјал узгајамо у 20 расадника широм Србије – каже за „Политику” Борис Ивановић, руководилац Одељења за семенарство и расадничку производњу. Најсавременији семенски центар је у Шумском газдинству „Ужице”, код Пожеге. Ту је смештена софистицирана опрема којом се прикупљено семе обрађује, лагерује. Одатле излазе такозване контејнерске саднице – дрво чији је корен заштићен тресетом, са бусеном који штити биљку и омогућава лакшу адаптацију при садњи. Одавде излазе и лишћари и четинари. Сличан центар, али само за четинаре постоји и код Пирота.

Дрво није кукуруз па да је семе свуда доступно, да за годину и порасте и роди. Само скупљање, рецимо, семена шишарица је компликовано, кажу наши саговорници. Треба се често и попети на дрво. Стање није боље ни у целој Европи, па ни увоз није решење, а ни биолошки то није оправдано. Климатске промене узимају данак. Неке врсте дрвећа „рађају” и ређе, мање семе је често и штуро и болесно. Сад је време скупљања шишарица, али више нема ни ко то да учини, истичу ови стручњаци.

– Довољно је само погледати извештај метеоролога – протекли октобар је најтоплији од када се мери време. Мања је количина падавина, а посебан проблем је измењен распоред падавина. Суша захтева и промену у производњи садног материјала како би се добиле биљке које могу да издрже сушу. Зато узгојену биљку враћамо и садимо тамо где су „родитељска стабла”, јер те су се биљке већ прилагодиле локалним условима – каже професор Алексић.

Србија има око 29 одсто територије под шумама, до 34 одсто када се под шуме подведу и шикаре, трњаци. То је званични податак који би ускоро требало да буде ажуриран. Наши саговорници тврде да ће површина под шумама, када се крајем следеће године заврши нови премер који раде под надзором Управе за шуме Министарства за пољопривреду, бити сигурно за неколико процената већи. То је податак за Шумадију и остатак централне Србије. Стање у Војводини је другачије. Тамо је неко изгледа „изломио багрење”.

„Србијашуме” газдују над 2,25 милиона хектара и ту је садња и обнова шума обављена. На делу је и спонтана, природна обнова шума на територијама где је народа понестало, где су имања запарложена, полако зарасла... Проблем су приватне парцеле. Само да се промени намена земљишта од пољопривредног у шумско власници морају да поднесу захтев, плате таксе. Сваки контакт са администрацијом им је одбојан, а од трошкова, природно, беже. То је највећа бољка, па је ове године подељено око 200.000 бесплатних садница којима је пошумљено свега 70-80 хектара приватних власника.

И на крају, увек је кроз историју било исто, кад је било тешко народу било је тешко и шуми. Само у Шумадији око 1801. године било је више од 80 одсто површине под шумама, а онда је кренуло крчење. Већ 1903. године трећина тадашње Србије била је под шумама, а после Другог светског рата та површина је сведена на свега 20 одсто.