За чистији ваздух 2,4 милијарде евра

Ваздух у Србији је загађен и то је једино око чега нема дилема. А колико, питање је око којег копља ломе и власт и опозиција. Док једни тврде да су драматични резултати квалитета ваздуха уобичајена последица ниских температура, други кажу да је ситуација лошија него што нам се представља, па прстом упиру у резултате страних сајтова. А они показују да је Србија међу негативним рекордерима.

Прича о квалитету ваздуха у нашој земљи не може да се исприча без приче о нашој економији. Продужена транзиција привреде, лоше пословање државних предузећа и низак ниво еколошке свести довели су до оволиког загађења. Највећи кривци налазе се у енергетици, индустрији и саобраћају, и то су предузећа у државном власништву – ЕПС, РТБ „Бор”, „Азотара”, „Петрохемија”, градске топлане... Фискални савет, анализирајући инвестиције у заштиту животне средине, каже да смо прваци по емисијама загађујућих материја у ваздух, узимајући у обзир број становника и БДП, у односу на земље централне и источне Европе. А по квалитету ваздуха многе од ових земаља још каскају за оним у развијенијем делу Европе.

Каква је заиста ситуација у нашој земљи? На то питање нема сасвим прецизног одговора јер не постоје сасвим прецизни подаци. Извесно је да је ваздух у многим градовима Србије прекомерно загађен. Према званичним подацима од 2011. до 2016. најмање трећина становништва живела је у градовима који представљају еколошке „црне тачке”. Међу најугроженијима су становници Београда, Крагујевца, Суботице, Панчева, Ваљева, Ужица, Смедерева... Веома су ретки градови који бележе бољитак у овој области животне средине. Такав је Бор и то од када је РТБ „Бор” пустио у рад нову топионицу бакра. Иако се стање побољшало, проблем у овом граду није у потпуности решен. А какав ваздух удишу, рецимо, Новопазарци или Лесковчани није сасвим познато, јер ова места нису довољно покривена мерним станицама које прате квалитет ваздуха.

А можда је и боље што живе у делимичном незнању јер иако није видљив загађен ваздух је и те како опасан. Стручњаци кажу да је реч о највећем ризику по здравље који потиче из животне околине.

Ови подаци, чини се, не брину много државу јер још није усвојена национална стратегија о заштити ваздуха. А после вишемесечног кашњења влада је ове недеље уредбом усвојила накнаду за еко-таксу коју сваки грађанин месечно плаћа 100 динара, док се износ за компаније одређује према количини загађења која емитују и може да износи и два милиона динара.

Добра вест је да за овај проблем постоји решење. Додуше, према прорачуну Фискалног савета државу ће то решење коштати 2,4 милијарде евра. Толико износи дугогодишња небрига и изградња система за заштиту квалитета ваздуха.

Највише новца очекује се да ће, као загађивач број један, морати да уложи ЕПС. Како наводи ФС, реч је о око 650 милиона евра. Иако је ЕПС од 2003. до 2016. у заштиту животне средине уложио 322 милиона евра, што је више него било које друго предузеће, то ипак није довољно да би се проблем потпуно решио. Такође, и неки пројекти који су спроведени нису у потпуности уродили плодом. Рецимо, око педесет милиона евра уложено у електро-филтере за отпрашивање димних гасова, али на неколико места опет су регистроване чврсте честице изнад граничних вредности. Зато се поставља питање да ли уграђена опрема задовољава стандарде.

Следећи на листи криваца су градске топлане, с акцентом на оне које користе угаљ и мазут. Нема им друге него да пређу на природни гас или биомасу, као и да прошире своје топловодне мреже.

Борци за заштиту животне средине све чешће истичу како је неопходно приволети домаћинства да се прикључе на градске топлане, али ФС подсећа да је кључ успеха у тој намери измена система наплате – уместо неправичног обрачуна по квадратури стана, износ на рачуну требало би да се одређује по утрошку. На путу ка чистијем ваздуху очекује нас и завршетак гасификације, забрана увоза аутомобила с ознаком мотора „евро 3”, али и замена застарелих аутобуса у јавном превозу оним еколошким.

А како се уопште одређује квалитет ваздуха у градовима? За то су задужени градски заводи за јавно здравље који управљају мерним местима. Овај систем далеко је од савршеног, пре свега због тога што се мерења још обављају и мануелним мерним станицама, а није реткост да се прати само део спектра загађујућих супстанци због недостатка новца. Набавка модерних, аутоматских мерних станица за градске заводе је готово немогућа мисија, будући да је реч о прилично скупој опреми. А колико би локалне самоуправе истински биле заинтересоване да помогну велико је питање. Да ли им је баш у интересу да побољшају контролу квалитета ваздуха, ако закон налаже да чим се огласи аларм морају да праве и план и отклањају загађење? А то опет све кошта.

Осим новца, отежавајућа околност је и то што се од загађивача, било да су то јавна, односно приватна предузећа или домаћинстава, очекује да сами инвестирају у смањење загађења ваздуха. Због тога је неопходно да држава донесе строге прописе и обезбеди чврсту контролу њиховог спровођења. Али с 15 републичких инспектора, колико су у ресорном министарству рекли да их има, тешко је говорити о њиховој ефикасности.

А док држава не пронађе новац, уздамо се у кошаву.