Лек за загађен ужички ваздух – бољи стандард

Ужице. – Постаје монотоно сваке грејне сезоне, већ деценијама, слушати приче како је у Ужицу загађен ваздух. Та невоља с озбиљним последицама усадила се, нажалост, као својство овог града стешњеног у котлини коју ветрови не проветравају. Много „алармантних података” и упозорења, а мало решења и помака. Тако из зиме у зиму.

Чињенице су познате: чим мраз стегне и магла се спусти, а грејање проради, Ужичани једва дишу. Податак да је град на Ђетињи неславни шампион у Србији по концентрацији чађи и дима својевремено је саопштавао и Институт за јавно здравље Србије. Последњих зима учињен је мањи напредак, јер је гасификација главних градских котларница чистијим енергентом – гасом, заменила мазут и угаљ, али је, испоставља се, то још недовољно. Кад се минуле седмице измаглица спустила у ову загушљиву котлину, где је из мноштва индивидуалних ложишта димило на све стране, било је најбоље, ко може, да се одавде што пре склони на какво брдо изнад града.

Неповољан положај Ужица и веома густ саобраћај уским улицама стручњаци увек помињу као важне разлоге високе аерозагађености. Ту се мало шта може мењати, али једнако важном проблему ложења угља и дрвета у великом броју индивидуалних кућних котларница (кажу да их је више хиљада, углавном у предграђима) могуће је одупрети се. Прелазак на чистије енергенте и у тим ложиштима је неминовност и потреба, али ту нема никаквих резултата.

Пишући о ужичком ваздуху пре деценију цитирали смо др Оливеру Јањић из Завода за јавно здравље у Ужицу која је изјавила: – Дугорочно решење за овдашњу превисоку аерозагађеност јесте гасификација града. И то не само ужег градског језгра већ и развијање секундарне мреже са максималним прикључењем домаћинстава која имају индивидуална ложишта. При томе, грађанима ваља обезбедити субвенције за прикључење на мрежу гасовода да би у што већем броју прешли на тај енергент. Овде гасификација заиста није луксуз већ прека потреба – истакла је тада она, додајући да проблем са високом аерозагађеношћу врло неповољно делује на здравље пре свих особа са хроничним обољењима, као и најмлађих.

Стручни савет био је потпуно на месту, али није спроведен. Догодио се парадокс: деценијама су овде многе локалне власти гасификацију града најављивале као главни лек за аерозагађеност, а сад када је гас овде свима доступан недовољно се користи. Добро јесте што га градска топлана употребљава у већим котларницама и солитерима у центру града, али са периферије из малих кућних ложишта и те како дими и чади од чврстог горива. Као пре три-четири деценије када су то грејање углавном уводили. У овом граду сада свега неколико стотина домаћинстава користи гас, а хиљаде их у својим кућним котловима још ложи дрва и угаљ.

Кад питамо власнике тих ложишта зашто не пређу на чистији енергент, најчешће чујемо да немају довољно новца за конверзију свог грејања. Потребно им је, кажу, најмање три-четири хиљаде евра да са чврстог горива пређу на гас или пелет, а где у овој беспарици да нађу те паре. Прилично је и домаћинстава са остарелим члановима, породица које су некад правиле веће куће, а у ово време осиромашиле, људи који једва преживљавају, па и оних који се муче да ложењем загреју своје објекте лоше изолације, уплашени да им рачуни за грејање с новијим енергентима не буду погубни. А приближан је трошак, знају то они који користе гас (а не ложе, све је на дугме).

У таквој ситуацији повремене субвенције града домаћинствима за израду фасада и боље изолације, па и смањена цена прикључка на гас, показале су се као недовољан допринос битнијем поправљању стања. Ако је немогуће побољшати стандард људима како би имали и за ова улагања, потребно је власницима кућних ложишта финансијски (субвенцијама, кредитима) помоћи да своје котларнице преведу на чистије енергенте. Да гасификација већ једном у Ужицу добије прави смисао. Па да се лакше дише.