Тежимо јединству да бисмо ублажили мрак искуства

Нови роман Дане Тодоровић, (која нам је позната и по делу „Парк Логовској” из најужег избора за Нинову награду, од пре неколико година), зове се једноставно „З”, и објављен је у „Геопоетици”. Један део личности главног јунака ове књиге је фрактална формула, заробљена у једначини. Овај лик комуницира са људима, и то са једном позоришном трупом, приповеда, и коментарише догађаје и научне феномене, као што би то у позоришту урадио најављивач. На тај начин укрштена су два света, свет математичких формула и свет разузданог и духовитог театарског живота, који чека свог менаџера, свог Годоа. Ове две реалности међусобно се на чудесан начин надопуњују и граде, а читалац се налази у креативном математичком универзуму, као да присуствује позоришној представи. Дана Тодоровић је иначе из познате глумачке породице, њен отац је Бора Тодоровић, тетка јој је Мира Ступица, а брат Срђан Тодоровић.

Међу идејама вашег новог романа „З” је и свест о важности субјективитета, нарочито оног човека који ствара. Ако је сваки субјект свет за себе, а изван тих светова постоји јединство космоса, да ли је личност више стварна, више креативна, ако је у дослуху са тим јединством, као и са другим субјектима?

Свакако је живља и испуњенија јер верујем да сви ми, макар и не освестивши у потпуности ту потребу, тежимо некој врсти јединства како бисмо ублажили усамљеност и мрак који су саставни део људског искуства. Али, чини ми се да би погрешно било претпоставити да се космичко налази изван онога што је лично и субјективно, имајући у виду да са филозофске тачке гледишта, а могуће и научне, односно квантне, ни космос не може да се дефинише мимо субјекта који о њему носи свест. Према мом мишљењу, управо у оваквој поставци, која признаје ту незаобилазну личну компоненту, крије се сва снага људског стваралачког потенцијала.

Да ли је наука пут ка спознаји света више од уметности, или је тај пут у сажимању ових области? Неко верује само у науку, неко у уметност као у веру, неко има само веру. Може ли се коначно рећи да говоримо о истим стварима?

Не знам да ли су исте, али оно што је сигурно јесте то да нису антагонистичке, као што делује на први поглед или као што се раније сматрало. Сви знамо да је теорија музике заснована на чистој математици, док се наука протеклих деценија све више приближава становиштима који пркосе људској логици и који додирне тачке проналазе не само са филмовима научне фантастике, већ и са неким духовним или филозофским правцима. Тај привидни антагонизам између ових области постоји само захваљујући ограниченим капацитетима људског разума, који живи од постављања граница, од застарелих концепата, од истицања парадокса чије присуство ништа не доказује.

Због чега ваш јунак живи у фракталу и тако допире до света уметности, позоришта, људи? Како схватате природу фрактала и његовог утицаја на ваш приповедни свет?

Фрактали су компјутерски генерисане геометријске структуре које поседују својство самосличности. То значи да како их увећавате, они се отварају у све мање и мање делове, а сваки од ових делова представља готово истоветну копију целине. Привукли су ми пажњу због фасцинантног податка да се структуре налик фракталним могу уочити у разним појавама природног света, у рачвању речних токова, у распореду материје у космосу, у људском кардиоваскуларном систему…, и на неки начин сам кроз њих желела да укажем на универзалност света у коме живимо. Али, на крају крајева, ово је само почетна основа за развој радње, која ми је послужила да се са те тачке касније отиснем у нека друга, метафизичка питања о природи „реалности” која нас окружује, те о човековом унутрашњем свету и његовој улози у томе. Управо због важности субјективитета у овом роману, волела бих да сваком читаоцу оставим слободу да сам одлучи шта он за њега представља.

Уопште, каква је фрактална уметност?

Фрактална уметност је један од тих савршених примера спајања уметности и математике, јер подразумева компјутерски израђене слике или анимације засноване искључиво на математичким формулама. Чак и саме боје на овим сликама зависе од добијених математичких вредности. Наравно, неки фрактални уметници своје фрактале касније надограђују на разне уметничке начине како би им дали још личнији уметнички печат, али основа је увек математичка. Човек који је мени помогао да разумем фракталну уметност зове се Милан Добројевић и један је од ретких мајстора ове уметности код нас.

Ваш претходни роман на неки начин био је омаж књижевности, и то кафкијанског и орвеловског кова, овај носи бекетовску и пиранделовску атмосферу. На који начин ваш стваралачки субјект живи кроз инспирацију литературом, а како се отвара позоришту и театарској врсти дијалога?

Иако утицаји увек постоје, мислим да многе потезе у књижевности писци повлаче несвесно, и зато се изненадим асоцијацијама читалаца на друга дела или писце, осим када је у питању отворено поигравање, као што је то у мом роману „Парк Логовској” био случај са руском литературом. Што се позоришта тиче, оно ми је веома блиско, драму сам и студирала, а чинило ми се прикладним да овим романом обухватим и једну позоришну игру, не само због контраста са оним комплекснијим делом који приповеда мој јунак З, већ због начина на који би оваква игра могла да нагласи читаво то преиспитивање реалности у роману. Без жеље да неком будућем читаоцу превише одам, подсетићу само на чувено Шекспирово запажање: „Цео свет је позорница”.