Кад порезници цео институт избаце на улицу

Био сам Србин који је „привремено” 13 година живео у Загребу, али ме судбина 1991. вратила у Београд у оно време када многима није било лако. Као дипломирани професор страних језика запослио сам се у једној приватној школи у Београду. Зарада није била довољна да бих помагао финансијски и родитељима који су остали у Загребу. Они у домовину Србију нису могли да се врате без визе, а када су је добили морали су у свом родном месту да се пријаве као странци. Такви су онда били закони.

Схватио сам да сам морао да помогнем и себи и родитељима. Једна  Мексиканка која је радила као професор шпанског у истој школи, предложи ми да идем у Мексико јер њима требају дипломирани професори. Позвала је одмах телефоном једну колегиницу у институту „Берлиц” која је одмах питала: „Када може да дође?”

Било ми је невероватно да се у далеком свету запослим на навиђено, из Србије, да тек тако одем директно у Мексико који ми је био само једна далека земља, негде на левој страни мапе света. Говорим шест језика, али не и шпански. У оно време хиперинфлације купим најјефтинију карту за Мексико преко Москве. Морао сам и визу да набавим јер долазим из земље која је била у конфликту.

Одведе ме моја пријатељица у мексичку амбасаду. Тада је у Београду било само пет Мексиканаца и сви су се познавали. Не знам шта је испричала конзулу, кога нисам ни видео, али сам у пасошу добио туристичку визу на шест месеци.

Нема назад, помислим. Питам где ћу становати а Мексиканка ми рече: „Код моје баке. Она има велики стан и она већ зна да долазиш.”

Тек сада нема натраг.

У авиону „Аерофлота” слетим у Мексико. Сачекала ме сестра моје пријатељице из Београда. Говорила је неки енглески који скоро нисам разумео. Тек касније сам схватио да је то овдашњи типични „шанглиш”.

Бака ме је лепо примила, добио сам лепу собу са купатилом. Колико да платим? Ништа. Ми знамо да је Југославија са „марискал Титом” била наш велики пријатељ. Одмах су ме одвели да видим Титов споменик који се налази на најпрометнијем булевару мексичког главног града. Тито стоји у бронзи у својој униформи из Дрвара са рукама на леђима, а на бронзаној табли пише: „Mariscal Josip Broz Tito”. У близини је и споменик Винстону Черчилу.

Следећег дана одем у тај чувени институт „Berlitz”. Лепо ме прими симпатична директорка и објасни да ћу одмах добити посао као професор немачког, да ће ми они брзо средити дозволу за рад и боравак и да је плата 30 долара по часу. Али, систем наставе је такав да се не сме предавати граматика. Не сме се ништа преводити на шпански. Они ће ме упутити како да предајем.

Таква настава је за мене била страна, па сам се питао зашто сам завршио професуру на Београдском и Берлинском  универзитету. Упитам директорку где је завршила своје студије, а она ми каже да није нигде. Од детињства је живела са родитељима, који се били физички радници у Америци, научила добро језик и ево је сада у Мексику као директор центра за језике.

Осећао сам се као да сам зубар и онда ме уче да уместо анастезије, пацијента налијем текилом, па да му чекићем и механичарским клештима извадим зуб. Тада ми још нису били јасни школски критеријуми овог дела света. Рекао сам да тако не могу, нити знам. Захвалио сам се и рекао да ћу да размислим.

„Да ли си ти нормалан, била је реакција. „Знаш ли шта то значи да радиш у „Берлицу”, све папире ће ти одмах средити. Шта ти смета методологија њихове наставе?”

После тога одем на универзитет да се понудим да радим као професор.  Прими ме једна Мексиканка, погледа мој дипломе које су већ биле преведене на шпански и пита: „Да ли је Вама као професору немачког језика и књижевности немачки матерњи језик?”

Одмах сам схватио да њима не одговара никаква конкуренција, лакше је запослити неког који само говори неки језик, а није га завршио као професију.

„Да, моја мама је Немица, рекох иако је она само Српкиња, рођена Шапчанка. Рекли су ми да ће ми се јавити, што се није никада догодило.

Кренем тако у немачки институт „Humboldt”. Прими ме један културни Немац, поразговара са мном на немачком, погледа моје папире и упита ме да ли могу већ сутра да почнем са наставом у једној фирми.

„Ако можете, оставите нам преведене дипломе и пасош са туристичком визом, одмах ћемо покренути поступак у миграцији да добијете дозволу за боравак и рад.”

Код Немаца ћу смети да предајем граматику. И заиста брзо сам добио све потребне дозволе за боравак и рад у Мексику на годину дана.

Али, срећа је припремила и једно изненађење.

Једно јутро долазим на посао у институт, а тамо пореска полиција опколила зграду, истерала све професоре напоље и на улицу избацују све ствари из Института. Кишица је почела да ромиња а ја гледам гомилу немачких књига са кожним повезима како кисне. Напоље лете и слике, почупане завесе, саксије са тропским биљкама и на врху искривљена бронзана биста „Фон Хумболта”.

Овако нешто сам мислио да постоји само на филму. Комплетна „селидба” јер институт није плаћао кирију скоро пола године.

Разлаз. Нема помоћи. Директора нигде, само извршиоци. Неко из администрације ми рече да ће институт бити затворен и да више неће постојати. Тренутни директор немачког института који је постојао више од 130 година је дотерао „цара до дувара”.

Таман што сам примио другу плату. Кренуо сам кући не знајући шта да радим. Ипак, имао сам важећу радну дозволу на десет месеци.

Немцима, Американцима и Французима који су радили са мном је било лако. Могли су да улазе и излазе из Мексика како су хтело.

Мени, из „ризичне земље”, није било тако једноставно.

Назад нисам могао, а сваки корак морао сам да пријављујем у миграционо. Био сам пред новим почетком.

Ђорђе Прокин, Мексико

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика