Београдски „криви торањ”

Београд, поред осталих монументалних здања, краси шест римокатоличких храмова, а драгуљ ове сакралне архитектуре је Црква Светог Антуна Падованског. Изграђена је по пројекту чувеног словеначког архитекте Јоже Плечника (1872–1957) на општини Звездара, близу Црвеног крста, у Брегалничкој 14, где се налазе и фрањевачки самостан, као и седиште Фрањевачке жупе, Босне Сребрене из Сарајева. План за храм и све послове око њега Плечник је, као велики верник, урадио бесплатно, чак се одрекао и путних трошкова.

Од 2010. овај објекат је уписан у Регистар споменика културе Републике Србије.

Душан Миловановић, историчар уметности, говорећи за „Магазин” издваја да су, после турског изгона у 17. веку, фрањевци позвани у Београд 1926. када је изграђен и манастир под руководством земунског архитекте Божа Катушића. Цркву је 1929. започео Плечник, кога је тадашњи жупник ангажовао на предлог скулптора Ивана Мештровића. Сама црква, која се сматра једним од најзначајнијих, ако не и најважнији Плечников рад, завршена је крајем 1933. године. Следећи страдалну судбину Београда и ових простора, градња је прекинута током рата, а потпуно окончана тек 1962, након смрти архитекте, под руководством његовог ученика Словенца Јанеза Валентинчича (1904–1994). Тада је довршен њен наочити звоник који се убрзо, ради природе терена, благо нагнуо (1,2 метра у односу на осу) и по тој особини веома подсећа на криви торањ у Пизи.

Сам храм је висок 25 метара, а завршава се монументалним челичним крстом (3,7 м), док је торањ висок 52 метра и има облик цилиндра с пречником од девет метара.

Грађевина је изведена од необрађене црвене цигле са малтерисаним пасажима бледоружичасте боје. Улаз на западној страни раскошно је украшен тремом који носе шест витких стубова од порфирног мермера с високим елегантним белим капителима. Велики број прозора осветљава унутрашњост храма.

Архитекта се ослонио на ранохришћанске узоре светилишта кружног облика (ротонда) попут Пантеона у Риму, Цркве Сан Витале у Равени, цариградског храма Светих Серђа и Вакха, монументалног солунског Светог Георгија, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Доната у Задру... Занимљиво је да се овакав облик сачувао до данас и код православних светилишта, рецимо, Храм Светог Василија Острошког на Бежанијској коси у Београду (грађен 1995–1999) који је пројектовао архитекта Михајло Митровић.

Тлоцрт храма на Звездари Плечник је извео тако да асоцира на Светог Антуна с малим Исусом на рукама, што је и најчешћа представа овог светитеља. Изнутра, три спратне галерије окружују храм. На првој су смештене оргуље и место за хор. У центру је главни олтар са распећем Исусовим, а у дубини, на позадини позлаћене мандорле постављена је бронзана скулптура Светога Антуна висока 2,75 метра, дело Ивана Мештровића.

Мештровићев кип „Срце Исусово”

Још две изузетне скулптуре буде пажњу посетилаца, које је, према нацрту Јоже Плечника, израдио словеначки вајар Божо Пенгров: кип Срца Исусовог и Богородица источњачког изгледа, са штитом на грудима, а на њему голубица као симбол Светога духа (овај кип је богато украшен рељефима, драгим камењем и позлаћен).

Отац Илија Аланџак, жупник ове цркве, рекао нам је да је Плечник цркву пројектовао до најситнијих детаља, да све буде уникатно – од сасуда, квака и окова за прозоре, па до лампи од кованог гвожђа. Нажалост, због рата и недостатка средстава, нису изведене спиралне степенице у куполи са прозорима, како је планирано, нити је на цркву, по замисли аутора, постављена купола висока 21 метар.

Наш саговорник, међутим, каже да се нада санацији кривог торња, и отварању видиковца на његовом врху, одакле би посетиоци са 52 метара имали прелепи поглед на цео Београд.

Плечник и ђаво

За цркву на Звездари везане су и две занимљиве приче. С прве галерије, с висине од 15 метара, при градњи храма један дечак је пао – и остао неповређен. Верници то сматрају првим чудом Светог Антуна на овоме месту. У самој цркви, с леве стране раскошног Богородичиног кипа, постављена је лампа необичног изгледа у облику змије, симбол ђавола, који се према Библији изјаснио да неће служити Богу. Плечник је, међутим, у њену разјапљену чељуст ставио сијалицу, рекавши „Ма, служићеш!” и тако она заиста непрестано осветљава лице Блажене Девице.