Камером кроз зидове

Ово је налик видео-камери, само што не приказује слику онако како је ми видимо, већ топлоту, објашњава Саша Жилић док показује свој алат за рад. Како би појаснио о чему је реч, усмерава објектив ка шољици кафе на столу. На дисплеју се указују контуре у светлим и тамним нијансама. Конкретно, сто је тамнији, што значи да је његова температура нижа од кафе, која је у светлијим нијансама, јер је тек скувана, дакле – топла.

Жилић је по професији термографер, обучен за снимање термовизијском камером – уређајем који утврђује ниво топлоте свих објеката у које је уперен. Будући да све око нас зрачи неком топлотном енергијом, од тих камера се ништа не може сакрити јер попут рендгена лоцирају и оно што се не види голим оком. Ако, на пример, из ваздуха снимамо прашуму обичном камером, видећемо само непрегледне крошње, али уколико поставимо термовизијску, оцртаће нам се контуре живог света скривеног у њима. Зато ова технологија има широку примену: од снимања зграда како би се утврдило стање инсталација, преко лоцирања кварова на топловоду, до утврђивања бројног стања одређених животињских врста на неком поднебљу.

Многе такве задатке је обављао и Жилић, који је од 2006. обавио више од хиљаду снимања термовизијском камером у најразличитије сврхе. Тако је у блоковима Термоелектране „Никола Тесла” био ангажован да установи стање котлова, цевовода и других склопова на основу топлоте коју емитују.

„То су највећи блокови у Европи, један од њих је висок 130 метара. Пели смо се на галерије дуж њих и снимали, како бисмо евидентирали склопове којима је потребан ремонт. Исти посао смо обавили и после ремонта, да би надлежни у електрани видели да ли је све добро урађено”, истиче Жилић.

Потпуно другачији задатак је имао у насељу Мраморак код Ковина, где је недавно отворен највећи ветропарк на западном Балкану. Пре изградње тог објекта, Жилић је на локацији будућег снимао кретање – слепих мишева.

Наиме, инвеститоре је занимало да ли постоји ризик да се ветропарк испречи правцима свакодневних миграција ових сисара.

„Будући да су слепи мишеви активни ноћу, тешко је пратити их обичном камером. Али термовизијом смо могли да ухватимо правце на којима они излећу из села и лове”, каже Жилић.

Он је такође за потребе очувања културног наслеђа снимао и зидине манастира Сопоћани, како би утврдио стање малтера на овој светињи, посебно кад је реч о унутрашњим оштећењима, која нису видљива на површини зидова. На том задатку је провео три дана, а будући да је радио на ниској спољној температури, калорифером је загревао зидове како би симулирао идеалне топлотне услове.

„Кад се снима без калорифера, зид је хладан, а кад се загреје, слика постаје шарена. Тамо где су црвене тачке, малтер се одлепио и постоји шупљина између њега и зида. На тим пукотинама се емитује већа топлота, јер се ваздух у њима задржава и греје. Захваљујући тим снимцима, лоциране су такве шупљине које су потом зачепљене смесом која се утискује између цигле и фасаде”, објашњава Жилић.

Међу најзахтевнијим снимањима му је био ангажман у овдашњој хладњачи једног страног ланца супермаркета. Тад је радио на минус двадесет степени, не би ли установио стање изолације у објекту. На неким другим задацима му се дешавало и да га оно што сними потпуно изненади.

„Приликом утврђивања стања изолације у Музеју науке и технике снимао сам зид с једним прозором, а на камери се приказивало да постоје три прозора. Заправо, друга два су била одавно зазидана. Али, због проласка топлоте различитог термалног нивоа између та два прозора и зида камера их је лоцирала”, наводи Жилић.

Знатно критичнији пример се десио у кругу једне фабрике близу Аде Циганлије, кад је усред асфалтираног пута његова камера забележила огромно топлотно поље.

„Испоставило се да су то биле велике количине вреле воде које су се из фабрике изливале у канализацију. Затечени овим открићем, у фабрици су се присетили да је својевремено, баш на том месту, један камион пропао кроз асфалт, али нису могли да открију зашто. А заправо је та врела вода поткопала слојеве испод површине, због чега је наизглед нетакнути асфалт на том месту практично био стањен”, истиче Жилић.

Изложба магистарских термалних слика

Термовизијска камера Саше Жилића заслужна је и за једну магистратуру на Факултету ликовних уметности у Београду.

„Било је то 2009. године кад ми се јавио уметник Горан Драгаш. Он је тада правио магистарски рад на ФЛУ, на тему термалних одраза. Замисао му је била да снимим призоре које је он осмислио, попут пресипања вруће воде из једног суда у други. То смо и учинили, па је Драгаш потом направио изложбу ових својеврсних топлотних слика и на тај начин је магистрирао”, каже Жилић.