Потрага за почетком епохе људског рода

У недељи када се традиционално подвлачи црта под минулу годину, уредници трибине „Наука кроз приче” одлучили су да направе пресек досадашњег учинка људског рода. Повод за баш ову тему је иницијатива једног од комитета Међународне комисије за стратиграфију (која даје приказ еволуције Земље) да се антропоцен, односно епоха коју обликује човек, прогласи посебним геолошким раздобљем.

Како су истакли учесници сесије одржане у СКЦ-у, чији су организатори Слободан Бубњевић и Марија Ђурић из Института за физику, идеја о инаугурацији „епохе човека” на известан начин показује да прецењујемо своју улогу у историји треће планете од Сунца. Јер, када би се Земљиних 4,5 милијарди лета постојања згуснуло у календарску годину, људска врста би се појавила 14 секунди пред поноћ 31. децембра. У контексту тако непојмљиво дуге повести једва да смо примећени, мада смо се својски трудили – на своју корист и углавном на штету планете. Када би наша врста хипотетички сутра нестала, биљним циклусима би требало 35.000 година да уклоне трагове олова које су се у земљишту нагомилале од индустријске револуције. Ниво угљен-диоксида у атмосфери би се тек после 65.000 година вратио тамо где је био пре појаве људи.

„Представу о човеку као владару Земље створили су људи, а онда је та представа овладала људским родом. Из умишљене улоге господара, проистекао је однос према природи као складишту ресурса које можемо нештедимице да користимо, а последице таквог поимања стижу на наплату,” рекла је др Ева Камерер, филозоф биологије с београдског Филозофског факултета. Она је подсетила да се идеја о човековој епохи, квалитативно различитој од било ког другог геолошког раздобља, појавила у првој половини прошлог века. То је учење о ноосфери (сфери мишљења), највишој фази развоја Земље, која је наступила након периода геосфере (неживе материје) и биосфере (биолошког живота).

Осим мислилаца и научника минулих доба, и сваки појединац има барем интуитивну представу о постојању антропоцена. Проблеми почињу при покушају омеђавања људског трага у времену. Не само да се не може проценити до када ће трајати, већ је упитно и шта је почетак.

„За дефинисање геолошке епохе нужно је наћи барем један глобалан маркер – фосил или траг у ледницима на Антарктику”, објаснила је геолог др Милица Кашанин Грубин из Института за хемију, технологију и металургију. На том услову „пало” је неколико фаворита за почетак антропоцена: проналазак ватре, истребљење великих животиња (попут мамута) у време миграција првих људи, као и прелазак с ловачко-сакупљачког на седелачки начин живота и земљорадњу. Одбачена је кандидатура индустријске револуције као граничног камена, јер није оставила јасан траг у седиментима или вечном леду Јужног пола. На густом ситу Комисије за стратиграфију су остала два избора:

„Освајање Америке означило је почетак размене воћа, поврћа животиња и другог биолошког материјала између два континента какво до тада није забележено. У морским седиментима нађен је полен кукуруза који је датиран на 1620. годину и има предлога да се то узме као почетак антропоцена. Други предлог је атомско наоружање. Његова употреба 1945. и касније нуклеарне пробе оставиле су јасан траг у седиментима, годовима дрвећа и у ледницима”, објаснила је др Милица Кашанин Грубин.

Др Милан Ћирковић, астрофизичар и астробиолог, из визуре своје струке дао је процену максималног трајања антропоцена:

„За око 5,8 милијарди година Земља ће ширењем Сунчевог омотача бити физички уништена, јер ће се наћи унутар проширене соларне атмосфере. Продукти људске делатности ће живети дуже. Сонде ’Војаџер’ и ’Пионир’ ће пловити свемиром и када наше планете не буде било.”

О крају епохе човека може се размишљати и на оптимистичкији начин, као о новом почетку, на трагу питања „Има ли живота после антропоцена”, како је трибина и насловљена. А тај нови почетак се назире на хоризонту времена: реч је о техноеволуцији, о чему је надахнуто говорио др Александар Белић с Института за физику.

„Већ имамо такозване дубоке неуронске мреже које еволуирају. Када је пре две године уведена таква мрежа у интернет сервис гугл преводилац, већ после неколико месеци примећено је драматично опште побољшање превода за све језике. Анализом је уочено да исти неурони окидају када се, на пример, појави реч љубав на било ком језику. То значи да је неуронска мрежа спонтано створила свој језик, да на њега преводи појмове и онда их дистрибуира на све језике у понуди сервиса. Испоставило се да и машина може да створи језик, а то се сматрало ексклузивном човековом одликом. Уверен сам да ћемо релативно брзо створити неуронску мрежу комплексну попут људског мозга. Ступајући у симбиозу с тим паметним машинама, као врста ћемо повећати своје способности до неслућених размера. То је нова грана еволуције, техноеволуција. И то је можда пут да избегнемо реалне претње опстанку врсте. Рецимо, у случају крајње еколошке нужде, један од начина је да се претворимо у облик живота коме чист ваздух неће бити неопходан”, поентирао је своју футуристичку визију др Александар Белић.

Једна од 75 милијарди

Према речима астролога др Милана Ћирковића, човечанство и даље робује увреженим заблудама о посебности људске врсте, а заправо смо само продукт еволуционог развоја догађаја.

„Ни планета коју настањујемо није никакво ВИП место у Васељени. Само у нашој галаксији постоји између 50 и 75 милијарди планета сличних Земљи. Да не говоримо о другим могућим пребивалиштима живота у облику какав и не појмимо да постоји”, истиче Ћирковић.