А моји никако да дођу на власт...

Пролећу се, углавном, сви радују или бар већина. Мени баш све смета. Најрадије бих га некако прескочила. Ипак, ово у наредној преступној години дочекујем ведрије. С пролећем стижу избори и ето прилике да коначно на власт дођу моји. Будући да скоро тридесет година дајем све од себе, што ће рећи – гласам, и да моји никад још нису дошли на власт, а толики су се смењивали, очекивања су ми скромна. Ипак, нада је ту. Мала, али – ту.

Свако је од нас бар једном у животу завапио или чуо некога – да ми је само један дан да будем власт, шта бих све урадио! Али сви имамо различите идеје. Неки сањају да и њима сване, па да не раде ништа, а да буду фино плаћени. Други би свом неспособном шефу, с добрим политичким леђима, а како би другачије био шеф, показали како то изгледа кад те неко кињи и објашњава шта да радиш, мада зна много мање од тебе.

Ово са шефом, какав год да је, многима је сан. Трећи би увели ред у државу, свако би био на месту које заслужује, закон би важио за све подједнако, а онај ко би кад га ухвате да крши правила рекао – „знаш ли ти, бре, ко сам ја” – био би моментално дупло кажњен. Ово су, отприлике, најчешћи снови о власти нас, обичних људи.

Ако дуго ходате овим светом, онда знате да снови, какви год да су, могу да постану јава. Има људи који су, макар једном у животу, дочекали да њихови буду власт. О, какво је то искуство – функције, па три-четири „платице”, по разним основама, па уносни послови, па сви у фамилији запослени и комшије приде. Ма, свет под ногама. Али ако сте баш много летели и с велике висине гледали на оне чији нису били на власти, буђење уме да буде баш непријатно.

Неки, после буђења, годинама не могу да схвате шта се десило. Огорчени су, љути на све који су, дабоме, криви што они више не одлучују ни о чему. Сањају повратак и како ће онима који су се усудили да им узму моћ, дупло наплатити. Само кад се опет докопају власти. Ни на памет им не пада да су, можда, грешили. Ма, какви, где би они. Није мало оваквих.

Неки људи су баш срећни. Њихови су увек на власти. То су озбиљни људи. Они умеју да признају грешку. Колико год пута требало. Чим данашњи њихови оду с власти, ма колико да су се у њих јавно заклињали, па чак били истакнути представници, одмах схвате да су били у заблуди и пређу на победничку страну.

Нико као они тако не критикује бивше, знају их. Зато их нови њихови брзо прихвате и лепо удоме. Кадрови су то. Колико сте само пута чули, кад поменете ову појаву – „мала смо ми земља, све партије да се скупе, немамо довољно квалитетних кадрова”. Ако вас то љути, сами сте криви. Што нисте кадар.

Постоје и они људи који свима нађу замерку. Критикују, гунђају, зановетају. Нико им не ваља. То су баксузи, намћори, много је лепих српских речи за њих, углавном, не можеш им угодити шта год радио. Ни ми из ове скупине, наравно, нећемо признати да нама нешто фали. Кад бисмо се онако, сасвим искрено, преиспитали, можда бисмо закључили да имамо неку фалинку.

Деведесетих година, у време ратова и санкција, сви смо се бавили великим националним и државним питањима. Огромна већина је имала разумевања за своју државу, па и намћори. То што је држава била у проблемима, не значи да нисмо могли, осим битке за пуко преживљавање, учинити више за себе. Ево, на пример, свако је, па и новинар, могао да купи неки медиј, да буде свој газда.

Пут до тога био је баш лак. Како рече некадашња прва дама, сада покојна, Мира Марковић, њена ћерка је дошла на идеју да купи радио. Отишла у банку, подигла кредит и купила га, па још и телевизију направила. Тако је одговорила намћорима који су у предузимљивости једне младе жене видели нешто лоше. И у праву је. Ко је мени и свима вама који сте критиковали крив што нисмо подигли кредит и направили неки бизнис, шта год.

У то време своје богатство стекли су, на пример, неки данашњи велики бизнисмени. Све по закону. Ми намћори смо тада учествовали у криминалним радњама, купујући девизе од дилера на улици. Да смо, као поменути бизнисмени, и ми отишли у банку по немачке марке, уместо што смо упирали прстом у њих, тврдећи да они то могу зато што су потпредседници владе, или министри, или блиски власти, и ми бисмо данас били богати, да не кажем тајкуни.

Дакле, ми нисмо видели никакав проблем у нама, што су нас из банке отправљали празних руку, тврдећи да девиза нема. Удруженим подухватом ми, бесни намћори, гласали смо да сви ти што нас праве лудима и богате се на нашим леђима оду с власти. И одоше.

На власт су дошли они који нам обећаше правду и лопове у затвору. Брзо су ми постали сумњиви, кад реформисаше правосуђе и изабраше судије које су покрале београдске изборе 1996. године да донесу правду. Они тајкуни постадоше најважније особе у држави, без њиховог амина није било ни владе.

Пропадоше све банке, одоше фабрике и радна места, а ослобођени новинари добише, између осталог, закон који им је гарантовао брзопотезни губитак посла ако се само усуде да кажу нешто против власти. Уставни суд накнадно је саопштио да је „новинарски закон” у свакој одредби противуставан, ал’ касно. Намћори су се опет удружили и отерали ослободиоце. И ослободиоци отишли богати.

Ови што су дошли, обећавајући нам, а шта друго него правду и лопове у затворима, убише се причајући шта су све бивши покрали. Али ниједан „лопов” да оде у затвор. Крали по закону, а законе доносили по својој мери. Не можеш им ништа, кажу, и настављају да нас обавештавају о размерама пљачке. Само то могу. И они су, дабоме, ослободили медије.

Нарочито оне на локалном нивоу и то све по европским правилима. Како су нам објаснили, Европа тражи да сви медији буду приватизовани, свако ко је указивао да не може тако како су замислили, проглашаван је назадним елементом. И тако разне Радојице покуповаше локалне медије и ставише катанац на њих. Ослободише новинаре сваке бриге о притисцима. Јесте да су остали без посла, али су бар слободни.

Сад би ови што ономад донеше закон за брзопотезно отпуштање новинара и распродаше све што се у овој држави распродати могло да ослободе медије, уведу владавину права и економски препороде земљу. И не могу чудом да се начуде што им нико не верује. Власт се толико занела у подсећању на њихова „недела”, да не види своје грешке.

Ослонила се, власт, на оне који су и бивше саветовали, слепа да види зашто су ови постали бивши. За власт би било добро кад би имала у виду да се у Србији, искуство сведочи, чаша прелива на сваких десетак година. Ту би намћори, они којима нико не ваља, могли да јој помогну. Њој и свима нама. Држави, пре свега.

Кад би моји били власт, политички противник не би био непријатељ кога треба уништити и у мишју рупу сатерати. Не би нико ходао светом и од оних који су се добрано потрудили да ми овде осетимо и благодет бомби с осиромашеним уранијумом тражио да нам опет уводе демократију. Борио би се овде, са својим народом, да дође у прилику да исправи све оно што, по њему, не ваља.

Политички противници би државу ставили изнад свега и договорили се о минимуму државних и националних интереса, којих би се држали сви. И кад су на власти и кад оду у опозицију. Државни симболи би били светиња. Не би било оних којима не смета то што нема америчког филма у коме у сваком другом кадру не вијори национална застава, а смета им да и ми нашој одамо почаст тако што ћемо је подићи на неки високи јарбол у Београду, и не само ту, где ће свако моћи да је види. И да научи да је поштује, а има рашта.

Кад би моји били на власти, умели би да чују добронамерну критику и да одмах исправе грешку. Никада не би чекали да им неки, којима је до ове државе стало колико до лањског снега, прописују шта треба да ураде. И да зло буде веће, да одмах прихвати све што каже тај из белог света и још да нас убеђује како је сам баш то хтео да уради. Никада дојучерашњи „лопов” и „издајник” не би био диван човек, чим пређе на вашу страну.

Лопови и издајници би били у затвору. Тамо би их сместиле судије које би седеле на свом радном месту и делиле правду по закону, а не по телевизијским студијама или по вољи онога ко им тренутно даје плату. Новинари се не би делили на „објективне” и „њихове”, радили би свој посао на корист свих у овој држави. Власт се смењује, држава је само једна, а нама, обичним људима биће добро ако и држави буде добро. Било би воље да једни друге саслушамо, не морамо да се сложимо. Кад би се саслушали, можда бисмо се и разумели. Али у сваком случају, никога од разговора не би заболела глава нити би, далеко било, ичија била крвава.

Тако би укратко изгледала Србија кад би моји били на власти. Сад ми преостаје да још једном, на пролеће, покушам да „доведем” моје. Не мислим да они за које будем гласала дођу на власт, па многи су већ били, него да док су на власти, владају као моји. Шта кажете? Звучи немогуће. Па, звучи. Али то није разлог да се предам без борбе. Знате ону рекламу – играјте лото, никад се не зна. У мом случају то значи гласај. Можда, овај пут, моји стварно дођу на власт. Никад се не зна.