У Бечу га је Дунав повезивао са Београдом

Када је једног дана усред Беча архитекти и некадашњем градоначелнику Београда Богдану Богдановићу зазвонио телефон, са друге стране жице био је Франсоа Митеран, тада председник Француске, који је чуо да је Богдановић опљачкан у метроу у Паризу. Рекао је колико му је жао, звао га је да дође у Париз, нудио му је стан. „Но Богдановић није желео да иде. У Бечу је био Дунав који га је повезивао са Београдом, његовим родним градом”, испричао је своје сећање архитекта Борис Подрека за „Јутарњи лист”.

Тада је Богдановић (1922–2010) већ у егзилу који траје од 1993. године. Одлазак у Беч уследио је након живота у изолацији у Београду и писма Слободану Милошевићу после Осме седнице. Богдановић је дао оставку на чланство у САНУ 1981. јер се није слагао са њиховом улогом у тадашњој ситуацији и у Аустрији је живео од пензије и стипендије свог издавача, да би 2003. добио златни орден Беча за посебне заслуге. Овај некадашњи декан Архитектонског факултета, аутор 25 књига које су излазиле у Србији, Аустрији, Мађарској, Хрватској, Чешкој, за део јавности био је интелектуалац и космополита, за друге издајник нације и српства.

У Архитектонском центру у Бечу у фебруару ће бити промоција књиге „Библиотека Богдана Богдановића”, у издању „Фотохофа” из Салцбурга који је бланко прихватио књигу и пре него што су аутори Јелица Јовановић и Владимир Кулић, архитекте, и Волфганг Талер, фотограф, прикупили финансије за њену објаву.

Уз помоћ сарадника пописали су део од 3.500 наслова из библиотеке у чубурском стану, што је подржала супруга архитекте Ксенија Анастасијевић Богдановић, професор англистике на Филолошком факултету у Београду, оставивши у тестаменту да библиотека мора да буде доступна студентима и истраживачима.

Сада су у преговорима да удоме ове вредне књиге на девет језика – Бергсона, Малиновског, Хане Арент, Попера, Дерока, Ека, студије о исламу, Индији, анимизму, зоологији и психологији сујеверја.

– Део наслеђа похрањен је у Архитектонском центру у Бечу, а цртежи и писма у Бечкој националној библиотеци. Богдановић је саставио клаузулу да се, кад се стекну услови, цртежи врате у Београд. Део књига из Беча дат је Музеју савремене уметности у Загребу пошто су они изразили жељу да оформе његову спомен-собу. Бивша директорка музеја у Јасеновцу желела је да се нешто и њима уступи јер је Богдановић аутор јасеновачког споменика „Камени цвет”. Супруга им је послала писаћи сто из Беча, прибор за цртање... – каже Јелица Јовановић.

Кад се погледа како је Богдановић спремао испитна питања онда је јасно какве је књиге читао. Тражио је студентима да пишу есеј о историји војних опсада у Београду и слао их у музеј да виде аустријске мапе. Из Музеја града су му писали како су скупе копије мапа, па га моле да студенти ређе долазе. „Гурао” их је у истраживања и размишљање ван оквира – прича наша саговорница, додајући да су важни и његови споменици жртвама у Књажевцу, Сремској Митровици, Лесковцу, Мостару...

Град му је дао сеоску школу у Малом Поповићу на Космају где је окупљао студенте, али после писма Милошевићу, школу је неко „разбуцао”.

– Студенти су тада сакрили зелену кутију са прорезом за цедуље, где је професор записивао своје снове. При одласку у Беч цедуље је стављао међу посуђе и књиге, и потом саставио књигу. У школи је гостовала делегација Битефа и студенти су правили форме од старог намештаја, јер је инсистирао на архитектури која је више у домену симбола – каже Јелица Јовановић.

У писмо Милошевићу одбио је да се стави на линију те политике. Почетком 90-их година прошлог века полице књига наслањао је на прозоре стана на првом спрату, где су му писали графите „Ово је стан усташе Богдановића”. Забележио је свој сан како се креће из веће у мању кућу, у колибу, земуницу, у орахову љуску...

– Да ли је Србија уморна од лидера, или је неограничено неуморна? Србија је уморна не само од лидера (ако је мудрих учитеља икада и имала), уморна је од полулидера, и од лидера полутана, а њих је увек било у задивљујућем (и задављујућим) количинама. Уморна је и од мрзитеља знања и памети, од злобе према изузетнима, од своје паланачке самодеструкције. То је аутодеструкција самозатварањем у зачаране кругове сопствених фикција које нам све сигурније обећавају судбину последњих балканских Индијанаца у Европи – написао је Богдановић у том писму.

– Није се уклапао ни у израз споменичке архитектуре ни у модернистичку. Цитате из историје уметности завијао је у креативне форме. Себе зове надреалистом, други га виде првим постмодернистом. За меморијал у Чачку требало је да мајстори клешу три велике форме. Схватио је да после тог посла остају без плате и променио је форму у више скулптурица да би дуже имали посао – каже Јелица Јовановић.

Додаје да је град преузео од 1982. до 1986. на молбу Ивана Стамболића, када је већ кренула криза. Прво је отишао у Бугарску да моли за мазут, јер није било грејања

– Кад се вратио, град је био црн – није било струје. Изашао је из аутомобила и стао у блато јер ни улице више нико не чисти. Почиње прича „Трамвајем у 21. век” пошто више не може да се чека метро. Људи заборављају да је тад изграђено водоснабдевање у Макишу као и други инфраструктурни пројекти.

Када је умро у Бечу, из Београда су нудили Алеју великана, али супруга је позвала Јеврејску заједницу и они су одобрили да се пепео архитекте, аутора споменика јеврејским жртвама на Сефардском гробљу у Београду, тамо похрани. Музеј Мома прошле године је уврстио његове пројекте у своју изложбу и објавио књижицу интервјуа „Bogdanovic by Bogdanovic”.