Бесконачно уживање

Мала деца верују свом телу, тако да све што доноси непријатност доживљавају као нешто што је лоше и штетно, док све што доноси пријатност доживљавају као нешто што је добро и корисно. Овај систем мотивације који је означен као принцип пријатности ствара велике проблеме родитељима који уче децу да раде оно што је деци непријатно, али је користан, као и да одустану од деци пријатних, али штетних активности.

Сложићемо се да јесте веома важно знати у животу уживати: доживљавати радост, задовољство, пријатност, срећу, ужитак. Али, да ли стални или максимални ужитак – суперужитак – може да буде животни циљ. Шта би се десило с особом која би то успела да оствари?

Биолошка баријера у мозгу

Одговор лежи у једном старом експерименту с пацовима и „центрима за ужитак” у њиховим мозговима. Пацови којима су стављене електроде у речене центре у хипоталамусу стављени су у кавезе на чијем је поду била педала која би када је пацов нагази слала импулс у његов мозак изазивајући неограничени ужитак. Када би пацови научили да гажењем педале могу да изазову толики ужитак, они су „педалирали” до своје смрти. Ништа друго, ни глад ни жеђ, ни мотив преживљавања није било довољно да их одвоји од педалирања.

Да људи не би доживели такву судбину у мозгу постоји биолошка баријера која ограничава уживање спречавајући суперуживање. Три су главна биолошка механизама која људска бића штите од претераног ужитка и зависности као његове последице. То су ограничење доживљавања интензитета пријатности, ограничено поновно доживљавање пријатних осећања и хедонистичка адаптација.

Када су истраживачи тражили од испитаника да упореде с коликим интензитетом доживљавају најснажнија непријатна осећања у односу на најснажнија пријатна осећања, испоставило се да већина доживљава најпријатније могуће осећање као упола онолико снажно колико доживљава најнепријатније могуће осећање. Зашто је потребно спречити да пријатност и ужитак постану претерано интензивни? Емоције се доживљавају онда када је нешто оцењено као важно, и што је важније, то су осећања интензивнија. Што је емоција интензивнија, то је особа више мотивисана да се понаша у складу са акцијом коју намеће дато осећање. Када смо угрожени, најснажније непријатно осећање постаје „неподношљиво” и „заповеда” нашем целокупном бићу да се заштитимо од те угрожености. Међутим, када би пријатно осећање било исто толико снажно, оно би „заповедало” целокупном нашем бићу да устрајемо у оној активности која доноси толики ужитак. А то значи да би у том случају особа била „залепљена” за оно што доноси ужитак. Све друго би, попут описаних пацова, занемаривала и уживала би до смрти.

Људи се могу веома добро сетити детаља неке негативне ситуације и могу поново доживети непријатно осећање које су тада имали. То није случај ни с пријатним доживљајима и осећањима, нити са ситуацијама које су биле разлог за њих. Када бисмо могли да се веома јасно сетимо позитивних ситуација и када бисмо могли да поново доживимо пријатна осећања из прошлости у садашњости, тада бисмо били у опасности да постанемо аутистични. Сваки пут када би нам одговарало могли бисмо да уронимо у унутрашње блаженство, игноришући стварни спољашњи свет.

На добро се брзо навикнемо

Трећи механизам којим се мозак штити од претераног ужитка јесте хедонистичка адаптација која се односи на то да се људи брзо навикну на оно што је изазивало снажна пријатна осећања. Већ после неког релативно кратког времена оно што је било изузетно позитивно, постане обично, тако да се губи пријатно осећање које је постојало пре навикавања. То мотивише људе да се и даље крећу и остварују позитивне циљеве и своје жеље како би поновно уживали у пријатним осећањима.

Сваки покушај пробијања ове биолошке баријере и покушај доживљавања суперужитка нужно води у неку врсту зависности. Било да то чине узимањем дрога, друкчијим сексуалним праксама, кроз виртуелну стварност, видео-игрицама, екстремни спортовима,… било неком њиховом комбинацијом, људи постају зависни и самодеструктивни. Ако узрок њиховог страдања није оно што им изазива суперужитак као што је то у случају дрога, нужно страдају зато што због своје фиксације и зависности занемарују друге важне аспекте живота. И зато, опрезно.