На прагу своје куће после 75 година

Шабац – Полицијска управа у Шапцу испразнила је у петак просторије виле у Улици Лазе Лазаревића 8, коју су службе безбедности користиле седам и по деценија. Решењем о реституцији зграда је враћена наследницима рехабилитованог инжењера Александра Бучина, кога су партизани ухапсили и стрељали одмах по уласку у Шабац, крајем октобра 1944. Примопредаја у међувремену прилично девастираног објекта у центру града требало би да буде обављена сутра, сазнаје наш лист.

Александар Бучин рођен је 1902.у Москви, где је завршио основну школу, а затим се с породицом преселио у Ростов на Дону. Октобарска револуција 1917. затекла га је као кадета царске војне академије из које је кренуо у емиграцију и стигао у Србију. У Београду је завршио гимназију и Грађевински факултет (1925). Као дипломирани инжењер неколико година је радио на хидрометријским истраживањима Дунава, Саве, Тисе, Драве, Велике Мораве, Тимока, Пека и Млаве.

С решењем о запослењу Министарства грађевина, Бучин је у Шабац дошао 21. фебруара 1930. У овом граду оставио је велики траг: урадио је генерални регулационо-нивелациони план, план водовода и канализације, пројекте за управну зграду „Зорке”, стамбену колонију исте фабрике, градску тржницу, марвену пијацу... Био је надзорник градње хотела „Зелени венац”, а од 1932. године поседовао је и сопствену фирму за пројектовање и извођење грађевинских радова.

Рехабилитацију предратног инжењера покренули су 2007. његова ћерка Татјана Павловић из Београда и унук по сину Александар Бучин из Шапца. Пред већем Окружног суда у Шапцу, Татјана је навела да се њен отац није бавио политиком и да није био ни на једној тада идеолошки супротстављеној страни. Лично је била присутна када је ухапшен 24. октобра 1944. и одведен у Окружни затвор. Истога дана мајка Ружица, брат Димитрије (Мита) и она избачени су на улицу, а сва имовина им је конфискована. Иако је четири дана после хапшења на згради садашњег Народног музеја и на излогу такозване Ранковићеве апотеке окачен списак 36 познатих Шапчана, који су као „народни непријатељи” погубљени на железничком мосту,  породица никада није добила званичан акт о смрти Александра. Живот су наставили под кровом куће Ружичине мајке у Поп Лукиној улици, а у њихову зграду у Лазе Лазаревића уселило се Одељење за заштиту народа (ОЗНА) чији су припадници наређивали и спроводили стрељања. После трансформације Озне 1946. кућу Бучинових „наследила” је Управа држaвне безбедности (УДБА).

„Од дедине рехабилитације, до правоснажног решења о реституцији прошла је читава деценија. Истичем да је Окружни суд у Шапцу утврдио да су га као цивилно лице убили припадници партизанског покрета без спроведеног поступка и судске одлуке, те да су ништави и сви закључци Средског суда о конфисковању његове имовине. Решење смо добили у априлу 2017. и то ретроактивно с важењем од 1. јануара, али све до сада нисмо могли да уђемо у своје. Дочекали смо да нас из полиције позову и да нам кажу да ћемо у понедељак моћи да преузмемо кућу, али смо ипак много тужни. Ја сам ту долазио само кад сам морао да подигнем личну карту или продужим пасош, а бака, мој отац и тетка су чак избегавали и да пролазе Улицом Лазе Лазаревића. Све нам је то увек будило болна сећања”, каже за наш лист млађи Бучин.

По решењу о реституцији из 2017, Полицијска управа у кући Бучинових могла је да остане највише наредне три године и то као закупац. Тај рок је управо истакао, а пошто договор о висини крије нису успели да утаначе, одлука је опет донета на суду. Александар Бучин нам каже да тај новац неће бити довољан да покрије ни трошкове најнеопходнијег реновирања куће у коју деценијама ништа није улагано.