Пекинг: уједињење Кине и Тајвана је неминовност

Уједињење Кине и Тајвана је историјска неминовност, а свако ко буде тежио независности острва, носиће жиг срамоте 10.000 година, поручио је шеф кинеске дипломатије у досад најоштријој реакцији Пекинга на резултате минулих председничких избора на острву. На њима је у суботу победила досадашња председница Цаи Инг Вен, која је против уједињења и у кампањи је користила пример Хонгконга као упозорење шта би могло да чека Тајван. Протести у бившој британској колонији поткопали су подршку моделу „једна земља, два система”, коју би Пекинг да примени и на Тајван, али су бирачи поручили да не би тим путем.

За Цаи Инг Вен Тајван је независна земља (званично Република Кина) и истиче да НР Кина никада није управљала острвом. Она одбија ближе везе с Пекингом за разлику од главног противкандидата Хан Кво Јуа, који се у кампањи залагао за приближавање, иако је Пекинг практично прекинуо односе с Тајпејом када је Цаи Инг Вен прошли пут победила 2016.

Пораз кандидата прокинеске странке Куоминтанг и победа актуелне председнице тумаче се као пораз кинеске стратегије да Тајван придобије војним застрашивањем, економским подстицајима, културним разменама и сличим мерама. Пекинг је покушао да умањи значај победе Цаи Инг Вен и њене Демократске напредне странке, која је задржала већину у парламенту, оптужујући их за прљаве тактике као што су лажне вести, репресија и застрашивање бирача. „Глобал тајмс”, провладин таблоид на енглеском, део кривице сваљује на унутрашње сукобе у Куоминтангу и пише да је, упркос неизвесности, с друге стране Тајванског мореуза „неизбежна реалност да кинеска матица све више јача, док острво Тајван постаје све слабије”.

Државни медији су за мешање у изборе оптужили „спољне мрачне силе”, попут тајванског савезника САД, да су манипулисале изборима у време појачаних сино-америчких тензија и употребиле Хонгконг да обману тајвански народ.

„Гардијан” наводи да су кинеске друштвене мреже биле преплављене коментарима корисника који су тражили уједињење силом. Експерти, међутим, кажу да је Пекингу веома стало до стабилности и да ће вероватно хладне главе поступати према овом питању.

Могуће је да ће се стратегија кажњавања Тајпеја сада наставити још жешће. У првом мандату Цаи Инг Вен, Пекинг је прекинуо дијалог, забранио Кинезима путовања на Тајван и убедио неке од малобројних преосталих савезника (свега 16) да повуку признање независности. У септембру су признање повукла Соломонска Острва. Тајпеј је тада оптужио Пекинг да се одвлачењем савезника политичким и економским притиском меша у изборну кампању, а кинески медији су одговорили да сада, када је Кина толико економски и политички јака, „ниједна нормална земља неће бити на супротној страни од ње”.

У првој реакцији на изборе, Пекинг је рекао да се основне чињенице неће променити, а то је да у свету постоји једна Кина и Тајван као њен део. Прекорио је земље које су честитале председници победу да крше принцип јединствене Кине.

Коментатор државног „Чајна дејлија” написао је да је, бирајући конфронтацију с Пекингом, председница не само повећала тензије преко мореуза него и омогућила Вашингтону да безобзирно користи острво као пион у својим играма.

Председница је у првом говору рекла да је привржена одржању мирољубивих односа, али да је одговорност на обе стране и да Кина мора да престане да им прети силом.

Тајван је већи део 20. века био јапанска колонија, а после пораза Јапана у Другом светском рату, стављен је под административну контролу Републике Кине. Када је њено руководство Куоминтанг 1949. у грађанском рату изгубило од КП Кине, на Тајвану је успоставило привремену престоницу у Тајпеју и неколико деценија владало острвом као једнопартијском државом. Почев од осамдесетих, прелази се на вишепартијску демократију.

Обнова снажне Кине после „века понижења” један је од кључних принципа КП Кине, а повратак Тајвана је суштински део. Међутим, новија анкета је показала да свега 10 одсто становника Тајвана подржава уједињење, а оних који су за пуну независност има 27 одсто, више него било кад у последњој деценији, преноси Си-Ен-Ен.

Аналитичари кажу да примери Хонгконга и Тајвана показују да је демократска друштва тешко контролисати ауторитарним начином размишљања и да Пекинг мора да промени стратегију ако жели да привуче Тајван.