Петак, 09.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Искушења српске демократије

Преузимање Београда (Фото Л. Адровић)

Датуми 22. и 23. мај 2008. могу да буду значајни дани у календару српске демократије. Уколико се не понове биће схваћени као политички испад једне групе грађана и појединих чланова политичких странака на власти, али није искључено да су то конци једног клупка насиља које почиње да се одмотава. Реч „видећемо” у овом тренутку највише казује о поменутим данима. А шта се тада десило? Активисти групе која се именује „Европа нема алтернативу” (занимљив назив ове организације са становишта мишљења) са једним кругом присталица истакли су транспарент испред зграде Скупштине града са натписом „Не дамо Београд”, чија је порука сама по себи јасна. Другог дана су осванули плакати-потернице што изазива благу језу код сваког трпељивог и демократски опредељеног човека. Овим акцијама се придружују изјаве челника странке ЛДП-а да ће се свим анархистичким методама, попут сепаратног организовања општинских власти на којима су „моји” победили, супротставити коалиција власти која није њима по вољи.

Ово су права искушења српске демократије. Није њен проблем у коришћењу речи које парају уши, у скупштинским свађама, у размахнутој корупцији, у различитим погледима на ЕУ и Косово и Метохију. За српску демократију, за њено постојање и развој, од пресудне је важности поштовање институције изборне процедуре и изборних резултата.

Мандат управљања ужим и ширим друштвеним целинама добија се на изборима. Дакле, гласовима грађана неки политички актери не прелазе цензус, неки пређу, а они са највећим бројем гласова формирају управу. После избора неко добија право управљања, неко иде у опозицију. Све то пише у књигама о демократији, овако јавно говоре присталице демократије, о томе пишу и српски аналитичари или проевропски интелектуалци. Невоље наступају у тренутку када опозиција неће да буде опозиција. Шта да се ради када нека група грађана присвоји читав један град. Да ли да то разумемо као њихово право? Али, изборне кутије тек што су затворене. Хиљаде и хиљаде грађана цео дан је убацивало листиће у кутије да би изразило свој избор, а сада једна група каже „џаба сте кречили”.

Од тих речи до насиља само је један корак. У Србији је тај корак направљен 22. и 23. маја. Да ли ће и други кораци уследити, тешко је гатати. Једно је сигурно, непоштовање изборне воље грађана, непристајање на промену власти, игнорисање нових савеза на власти, сигурно је пут у друштвену аномију и политичке сукобе далекосежних размера. Тамо где се одбацује изборни резултат и где се не прихвата мирна промена власти може да уследи само насиље које неће бити локализовано на претенденте на власт већ ће се ширити и на остале грађане.

О последицама својих поступака треба озбиљно да размисле они који неће да „дају град Београд” (!!), а и они који их политички подржавају. Али, не само они. За писца ових редова загонетку представљају српски теоретичари и проучаваоци демократије који су годинама писали и уверавали стручну и ширу јавност да је кључна тачка демократије миран силазак са власти. Овом тезом, која је иначе опште место у студијама о демократији, они су изражавали резерве, ширили неверицу у погледу демократског понашања оних политичких странака које су управо после ових избора из 2008. у прилици да формирају коалициону власт. Те странке су, иначе, осам година у опозицији мирно прихватале резултате избора и чињеницу да су у опозицији на градском и републичком нивоу. На ову чињеницу наша теоријска проевропска елита је жмурила на оба ока.

Сада се дешава нешто што она није очекивала. Изненађена је понашањем њених фаворита. Ућутала се, а било би логично да се огласи и каже да су демократија и насиље губитника на изборима неспојиви. Ништа више од онога што је годинама говорила и писала по медијима.

Међутим, ћутање је једна врста одговорности. Они који су у арени власти, долазе и пролазе. Али теоријска елита својим деловањем оставља траг у јавном и стручном мишљењу, то је од значаја за демократску културу једног друштва, на првом месту. Чини се да стручно мишљење бива подвргнуто политичком прагматизму, па ће свака врста политичке праксе бити прихватљива ако је на страни оних друштвених и иностраних вредности до којих теоретичар демократије држи. А то је већ обала идеологије и политике, а не теорије и то је начин да се прокрчи пут безначелности и непринципијелности у стварном политичком понашању. А када нема начела све је допуштено.

социолог, научни саветник

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.