Како рекламирати робу без фискалног рачуна

У Србији готово да нема трговца који ће прихватити рекламацију, а да од купца одмах на увид не тражи фискални рачун. Да ли је исечак услов да би трговци уопште размотрили приговор купца или постоје и други начини помоћу којих потрошачи могу да остваре своја права? Оваква питања редакција „Потрошача” често добија, а разлог је и то што се политике рекламације робе код трговаца значајно разликују. Од ригидног приступа да без рачуна нема разговора до либералнијег односа који намећу страни трговци с толерантнијим односом према купцима.

Ипак, закон недвосмислено предвиђа да код рекламације производа купац мора да има рачун или неки други доказ да је роба купљена код тог трговца. Ако га нема, трговац може да одбије рекламацију. То ипак не значи да трговац може да убеђује купца како је рачун једини законски прописани услов за жалбу на квалитет робе.

Најлакши пут доказивања имаће они који су робу платили дебитном или кредитном картицом, јер такозвани слип трговци морају такође да прихвате. Међутим, ако сте робу платили кешом, а у међувремену изгубили рачун, у најлошијој сте позицији. Приговор или евентуална замена и повраћај новца зависиће од добре воље трговца да у својим дневним извештајима о куповини пронађе доказ да је роба плаћена баш у тој радњи. Међутим, закон га не обавезује да купцу изађе у сусрет и уважи рекламацију. Код техничке робе као доказ може послужити и гаранција. А ако је роба плаћена чеком, онда такође постоји траг да је купљена код одређеног трговца. Потрошач, у том случају, може да затражи од банке потврду о трансакцији и да је донесе трговцу како би он у својој евиденцији пронашао доказ о куповини.

И предлог новог закона о заштити потрошача који је у процедури и ускоро ће се, према најавама, наћи на влади овај проблем третира на исти начин.

Како је за наш лист потврдила Вишња Ракић, помоћник министра трговине у сектору за заштиту потрошача, купац приликом рекламације мора да има неки доказ да би остварио то право. Каже да, рецимо, исти модел патика продаје више различитих трговаца спортском опремом, због чега је нужно да и продавац може да провери да ли су оне купљене у њиховим радњама.

– Ако купац нема баш никакав доказ, постоји још једна могућност. Трговци су у обавези да воде евиденцију дневних извештаја на којима је таксативно наведена свака трансакција. Потрошач не може да наложи трговцу да му изађе у сусрет на овај начин. У случају да баш зна и датум и време куповине, постоји шанса да се то потврди ако постоји добра воља – каже Ракић.

Посебан проблем је чињеница да фискални рачуни већ после највише шест месеци почињу да бледе и постану практично неупотребљиви. У пракси се с њих не могу прочитати ни износ нити датум куповине, али ни информација код ког трговца је роба купљена.

На ово је до сада више пута упозоравано будући да у Србији саобразност траје две године, то јест у том периоду купац има законско право да уложи приговор на робу. Зато је препорука да се рачуни за вредну робу одмах фотокопирају, посебно ако је реч о техничкој роби за коју трговци дају такозвану продужену гаранцију од неколико година.

Опрезно с административном забраном

У случају куповине преко административне забране, која такође може бити доказ о куповини робе код одређеног трговца, ипак треба бити пажљив. Било је примера да су купци обућу платили на овај начин код одређеног трговца, а онда су је, рецимо, замењивали следећег дана за другачију боју. Када су се после извесног времена трговцу јавили због рекламације, он је није уважио јер се опис производа није поклапао с оним на административној забрани. Трговац у овом случају може да се оглуши о захтев купца и једноставно не призна да је потрошач робу купио на тој адреси, па чак и ако постоји доказ, други рачун, који купац није сачувао.