Чудни су путеви инспирације

Српску престоницу су запљускивали многи таласи, један од њих десио се седамдесетих и почетком осамдесетих у музици ‒ „нови талас”. А један од најистакнутијих представника овог правца је Срђан Гојковић Гиле и његов бенд „Електрични оргазам”, настао 13. јануара 1980. године, као успешни изданак бенда „Хипнотисано пиле”. Ове године обележавају 40 година каријере слављеничком турнејом широм региона. Централна прослава биће концерт у „Комбанк дворани” 19. марта. Гојковић је, каже, узбуђен што ће се велики београдски концерт одржати у дворани из које је све кренуло и која је веома битна за историју бенда.

„Тог дана били смо на концерту групе ’Леб и сол’. Концерт је био супер, али то, нама, који смо слушали то што смо слушали, с набујалом тинејџерском енергијом, једноставно није било довољно. Хтели смо нешто друго и после концерта смо отишли у кафану ’Морнар’. Тако је настала једна од наших првих песама ’Конобар’, а исте вечери настао је и ’Електрични оргазам’”, присећа се Гиле.

У тренутку је настала и култна песма „Златни папагај”, инспирација је била детаљ испред истоименог кафића?

Да, то је била директна инспирација са улица Београда почетком осамдесетих. Сад живим доста другачије, нисам толико на улицама града као кад сам написао песму „Златни папагај” и био тинејџер. Чудни су путеви инспирације, никад не знаш шта ће те подстакнути да направиш песму. Дуго ме није ништа са улица инспирисало да напишем нешто.

Шта је Ваша прва асоцијација на Београд?

Tо је мој град, град у коме сам одрастао и провео цео свој живот, град који се стално мења и то је нормално. Јако волим Београд.

Како доживљавате Цетињску 15 и остале алтернативне просторе где сада „станује” рокенрол?

Мени је то са Цетињском супер ‒ оаза супкултурног Београда. Искрено, волео бих да тога има више, али ни ово што има није лоше. У општој поплави простаклука и кича добро је да постоји некаква противтежа томе.

Где излазите и чије наступе у Београду радо посећујете?

Идем на догађаје у Цетињској („Електропионир”, „Subbeerni centar”), Дому омладине, „Дорћол плацу”. Нема неки бенд чије концерте редовно посећујем.

Шта најрадије препоручујете некоме ко би желео да се, макар на тренутак, одмори?

Клуб на ски-стази у Кошутњаку ‒ то је мој омиљени кафић и место које радо посећујем. Можда зато што ми је на пет минута од куће, а сигурно и зато што је у шуми.

Где је тренутно најзанимљивије Вама, као уметнику?

Вероватно су то „Идиот” и „Шикарица”.

Каријеру овог рођеног Београђанина, који је детињство проводио на релацији Баново брдо ‒ Зелени венац, поред опуса матичног бенда, чини и рад са Зораном Костићем Цанетом, Владимиром Дивљаном, Миланом Младеновићем, Душаном Којићем Којом и другима. Један је од аутора нумера за филмове „Како је пропао рокенрол” и „Црни бомбардер”, серију „Позориште у кући”, албум „Рокенрол за децу”, па „Рокенрол буквара”... У 2019. години његова сарадња с бендом „Меџик буш” била је крунисана објављивањем албума „Ретко свиране песме”.

„Васке из ’Еве Браун’ нас је спојио на концерту који је организовао за скупљање средстава за борбу против Дишенове болести. Мени се допало како то звучи и онда ми је пала на памет идеја да свирам са њима песме које иначе не свирам са ’Електричним оргазмом’ или их ретко свирам. Они већ имају формиран звук свог бенда. Ја сам се с мојим песмама уклопио. Захваљујући томе, песме из разних периода моје каријере звуче као да су све с једног албума, што је, према мом мишљењу, јако добро. Албум је посвећен Влади Дивљану, пошто има доста песама које смо заједно урадили, као ’Свечане беле кошуље’ или ’Однеси ме’, али и песме са заједничког албума ’Лутка која каже не’. Три песме којих нема на албуму наћи ће се на винилу, то су песме ’Побуна’, ’Све сте ви наше девојке’ и ’Хајде, хајде, девојко’”, испричао је Гојковић за „Политику”.