Пре вантелесне оплодње морају бити излечене све инфекције

Око 400.000 парова у Србији има проблем са зачећем, а једна од метода решавања неплодности јесте одлазак на вантелесну оплодњу и то онда када друге методе лечења стерилитета нису дале резултате.

Др Милан Миленковић (Фото: Лична архива)

Како истиче др Милан Миленковић, специјалиста гинекологије и акушерства из Универзитетске болнице „Каролинска” у Стокхолму, парови треба да потраже помоћ стручњака уколико до трудноће не дође после годину дана покушавања да зачну бебу. Он наглашава да код лекара треба отићи и раније и то у случају када је жена старија од 38 година или има неуредне менструације, уколико је раније имала неку операцију на јајницима или мушкарац на тестисима, ако су преживели малигну болест и због тога лечени цитостатицима или терапијом зрачењем.

– Гинеколог треба да уради гинеколошки преглед, вагинални ултразвук и обави разговор с оба партнера. Вагиналним ултразвуком се изброје такозвани антрални фоликули, у којима се налазе незреле јајне ћелије и тиме се процењује резерва јајника. Узима се најчешће и такозвани Антимилеров хормон, који такође показује резерву јајника и корелира добро с бројем антралних фоликула. Ако је жени менструални циклус регуларан, то јест уколико она има циклус на 26–30 дана, анализе хормона су углавном нормалне, мада се може урадити анализа такозваног фоликулостимулирајућег хормона (ФСХ), лутеинизирајућег хормона (ЛХ) и естрадиола (Е2). То се ради другог или трећег дана циклуса. Код неуредних и ретких менструалних циклуса проверава се и хормон пролактин – појашњава др Миленковић, који редовно долази у Србију како би паровима који имају проблеме са стерилитетом помогао да се остваре у улози родитеља.

Наш саговорник наглашава да је потребно урадити и брис грлића материце на хламидију, микроорганизам за који се зна да може да доведе до неплодности. Често се раде и брисеви на микоплазму и уреоплазму, мада њихов евентуални утицај на неплодност још није сасвим јасан. И бактерија гонокок доводи до неплодности, али је та инфекција данас доста ретка. Потребно је и испитати проходност јајовода.

– Проверава се и функција штитне жлезде. Када жена има болне менструације, или хроничне болове у стомаку и ван менструације, сумња се на постојање ендометриозе. То је стање када се слузокожа из материчне дупље (ендометријум) налази на трбушној марамици, јајницима или неком другом органу. Ендометриоза може да се дијагностикује ултразвуком, магнетном резонанцом и лапароскопијом (минимално инвазивна операција када се кроз мали рез на пупку убаци камера у стомак). Код мушкарца саветовање почиње анализом семене течности, и ако је та анализа нормална, а мушкарац здрав, није потребно радити додатне претраге – каже др Миленковић.

У случају да код жене постоји нека инфекција, она мора да се залечи пре почетка третмана. Ту је најважније лечити хламидију и гонокок. Ендометриоза може да се лечи лековима или оперативним путем. Јако је битно нагласити да свака операција на јајницима смањује његову функцију и да треба бити веома обазрив с оперативним лечењем пре остваривања потомства. Наш саговорник напомиње да код жена које имају синдром полицистичних јајника може да се изазове овулација таблетама летрозола или кломифена од трећег до седмог дана циклуса. Подразумева се да је код мушкарца нормалан налаз спермограма и да су код жене проходни јајоводи. Ако не дође до трудноће после три до шест таквих покушаја, прелази се на вантелесну оплодњу.

– У току једног менструалног циклуса ослобађа се једна јајна ћелија, ретко две. Принцип код вештачке оплодње јесте да се добије више јајних ћелија тако што стимулишемо јајнике гонадотропним хормонима, који се иначе продукују у централном нервном систему. Пошто је јајна ћелија величине 0,1 милиметара и не можемо је видети на ултразвучном прегледу, пратимо раст фоликула у којима се налази течност и она. После отприлике седам до десет дана стимулације, кад су барем два-три фоликула достигла величину од 18 милиметара, завршавамо стимулацију тако што пацијенти добијају инјекцију хормона хуманог хориогонадотропина (ХЦГ), такозвану стоп инјекцију. После 35-36 сати, аспирирају се јајне ћелије из фоликула под контролом вагиналног ултразвука, што се ради у краткотрајној општој анестезији или у локалној анестезији – напомиње др Миленковић и додаје да се течност која се узима из фоликула заједно с јајним ћелијама предаје ембриологу који одређује тачан број ћелија. Истог дана партнер даје узорак сперме која се припрема у лабораторији и затим се у посебној лабораторији јајне ћелије оплоде сперматозоидима партнера.

– Не оплоде се увек све јајне ћелије. Оне које се оплоде прате се даље у фази ембриона, и онда се најчешће другог, трећег или петог дана после аспирације враћају у материцу. Та процедура се зове ембрио трансфер. Најбоље је вратити један ембрион, пошто враћањем два ембриона постоји шанса да 25–30 трудноћа буду близаначке и имају одређене ризике, попут превременог порођаја. Преостали ембриони који су добри могу да се замрзну и искористе касније, само што тада није потребна стимулација јајника. После аспирације јајних ћелија пацијенткиње добијају хормон прогестерон. Око две недеље после трансфера ембриона ради се тест на трудноћу, најчешће из крви, а може и из урина. Велике студије су потврдиле да су деца рођена из поступка вантелесне оплодње здрава и да имају нормалан развој – истиче др Миленковић.

Уколико не успе, поступак вантелесне оплодње може се поновити најчешће после два-три месеца.