Бојкот, крах у најави

Укрупњава се опозиционо друштво које намерава да, чувајући себе, бојкотује априлске изборе и тако своје присталице уводи у стање потпуне конфузије.

Читава дружина, предвођена Савезом за Србију, решена је да игнорише прилику која се бирачима пружа једном у четири године, може и мање, и тиме им ускраћује право да листићем у гласачкој кутији одреде кога би да награде а кога да казне.

Добро, добро. Знам аргумент: нема елементарних услова за одржавање слободних и фер избора, па је боље не учествовати у великој фарси. Али, када би се ослободили погубног максимализма дефинисаног слоганом „Или 42 услова, или бојкот”, ривали режима би приметили да се нешто мења.

Бојкот Скупштине је, у комбинацији са уличним протестима и критикама режима из Европске уније, одрадио посао. Опозициони политичари су, истина обазриво, почели да се појављују на екранима Радио-телевизије Србије. Ко је пре годину дана могао да замисли да ће на јавном сервису чути да је Александар Вучић „диктатор” (Мариника Тепић)? Изгласана су три закона који, барем теоретски, треба да побољшају изборне услове.

Запоседнуте су неке територије. Мало? Наравно да јесте, али онај ко не разуме да је политика процес, да се власт осваја корак по корак јер нико није спреман да је добровољно преда, онај ко то не види, пати од озбиљне кратковидости на граници слепила.

Политичари опозиције одабрали су посао у којем се побеђује или губи, у којем се не бојкотује стварност. Њихови бирачи очекују да макар један једини добије место у Скупштини како би његов/њен критички глас могао да се чује. Зашто онда бојкоташи обустављају тек отворену борбу у присуству европарламентараца?

Опозиција оваква каква јесте, и за девет месеци испуњених уважавањем свих захтева, ни би победила напредњаке. Треба за то још времена, акционих програма, нових лица, свежих идеја, рада на терену. Бојкот је пасивизација, посредно признање немоћи, бекство од реалности. Опозиција бира да у самоизгнанству тапка на нултој тачки. Статус кво до наредних избора. А онда ће кренути из почетка пошто је владајућој коалицији предала Србију. Зашто би власт ишта радила на побољшању изборних услова када јој нико не дахће за вратом? Испашће да верују у Вучићев алтруизам.

Функционери СзС покренули су у октобру кампању убеђивања бирача да бојкотују изборе. Показује се да је самоискључивање из изборног процеса ризична тактика, посебно ако није обезбедила широку подршку. А није.

ИПСОС у недавном истраживању каже да ће најмање половина бирача изаћи на гласање. Проценат оних који подржавају бојкот се премерава бројем прстију једне руке. Крах у најави.

Потврдиће се закључци угледних светских политиколога који сматрају да у земљама „изборне аутократије” – каква је наша – стратегија бојкота више штети демократији него што јој помаже. Учешће у изборном процесу – и под неравноправним условима – доноси више користи од бојкота.

СзС ће пропустити прилику да бирачима пренесе своје поруке. Глас опозиције неће се чути иако преносе из Скупштине гледа више људи него што их учествује на протестима. Неће ући у парламент па ће остати без новца и тако себи додатно сузити маневарски простор.

Бојкоташи се одричу ничије земље насељене ћутљивом већином и ривалима препуштају иницијативу. Уместо дефетизма – а бојкот ми на то личи – неопходне су сталне офанзиве на запоседнуту територију.

Притом се замерају Вашингтону и Бриселу који позивају опозицију да изађе на изборе. Теорија да напредњаци окружени сателитским странкама у Скупштини неће имати легитимитет није реална. Запад ће, из својих разлога (Косово) признати легитимитет а увређени СзС остаће у ћошку у који је сам себе угурао.

Не само да немају савезнике споља, већ питање бојкота доприноси поделама унутар опозиционог СзС корпуса. Не чуди. Било је само питање времена када ће на брзину склепана политичка формација почети да пуца. Може Драган Ђилас да навлачи плави шлем миротворца, може левицу и крајњу десницу још неко време да чува на окупу, али савез Демократске странке и Двери је противприродни блуд.

Правоверници притом пласирају завереничку тезу о томе да власт није успела да странкама опозиције наметне одлуку о изласку на изборе. Кантов принцип каузалности налаже да закључим да су се странке које хоће на изборе продале Вучићу.

Такво размишљање савршено је у складу са црно-белим поделама друштва на којима напредњаци ударнички раде, уз обилно помоћ опозиције која се, што би рекли млађи, „прима ко пензија”.

С којим правом из СзС прозивају све противнике бојкота као „вучићевце”? Зар су Драгољуб Мићуновић или Зоран Живковић „вучићевци”? Аман заман!

Таква искључивост, заснована на острашћености која укида рацио, гура опозицију на терен коме је Вучић исцртао димензије, одредио правила игре, именовао судију и одабрао лопту. Нема ту озбиљнијег успеха, камоли победе. Колосалан аутогол.

Ако опозиција не уважава друкчије мишљење, о каквој демократији причамо? У таквом амбијенту сасвим ми је свеједно да ли демократију октроише власт или је спутавају што који се представљају као лучоноше који Србију треба да изведу из мрака.

Уместо наставка борбе, па и по цену пораза, уместо проширења граница демократије до онога што се сматра могућим, већи део опозиције, без реалне снаге, прибегава сасвим нереалној максимализацији захтева: „Све или бојкот”.

Има она стара изрека која поручује: Ако желиш да добијеш на лутрији, мораш да купиш лоз. Ваљда сам јасан.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа