Како је „Политика” први пут прошетала Панчевом

Панчево – Те 1904, Србија je добила либерални Закон о штампи, којим постаје званично слободна, забрана је била предвиђена „само за увреду владара и повреду јавног морала”, те се иста размахала тако да је у Србији излазило око 2.500 листова, а Београђани читали 13 наслова. Уз „Српске новине”, „Дневни лист”, „Трговински гласник”, Вечерње новости”, „Мали журнал”, Београдске новине”... и партијске – „Самоуправа”, „Видело”, „Правда”, „Исток”, „За Отаџбину” и „Српска застава”, у понедељак, 12 јануара по старом календару (25. јануар), око 14 часова, колпортери су први пут изговорили и „Политикино” име у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара. Исто се догодило и у Панчеву, али пола века касније. Наравно, „Политикина” издања су преко Дунава стизала и много раније, али се први пут на панчевачкој улици појавила, када је осмогодишњи Душан С. Анђелковић решио да „ствар”, то јест „Политику” узме у своје руке.

„Ја бих то назвао дечјим несташлуком. Наиме, док је деда као и обично правио паузу за ручак, а то је и неко доба дана када нема много муштерија, чувао сам његову радњу, заправо „Политикину” трафику у Панчеву. Не знам како, досетио сам се да узмем свежањ новина и изнесем их први пут из локала. Наређао сам их преко руке и нудио их пролазницима. Ја сам и сад мали, а тада сам био скроз мали и људима је то очигледно било јако симпатично, па сам убрзо распродао све новине”, прича др Душан Анђелковић. Каријера првог, а несуђеног колпортера „Политике” у вароши, одмах је претрпела критику, јер се деди није допала ова иницијатива, па је предузимљиви Душан уз новац „зарадио” и грдњу. Искусни „Политикин” продавац био је мишљења да је „тако нудити робу срамота и да се то тако није радило никада у новинарници која постоји безмало четири деценије”.

Панчево је ту прву „Политикину” трафику добило „Како то бива код нас увек – са несрећама”, напомиње наш саговорник, чији је рођени деда, по ком је добио име, као добровољац погинуо у Првом светском рату. Као и друге удовице и бака Јованка је по свршетку рата од државе добила локал и „добровољачку земљу”. Отворила је трафику која се селила два пута, да би се скрасила у непосредној близини Магистрата, данашњег Народног музеја, у кући чувеног проте Васе Живковића. Тих 20-их година прошлог века, она се и удаје за Радивоја Мариновића, који је радећи пола века као „Политикин” продавац, зарадио и пензију.

– Новинарница Мариновић радила је до 1966. године у строгом центру. Био је то узан а дубок локал. С леве стране од улаза протезао се дугачак пулт на ком су биле наслагане новине. Наравно, прва је била „Политика”. Следио је „Политикин Забавник” чију прву насловну страну с Мики Маусом и данас памтим, као и НИН који је био данашњег „Политикиног” формата, из два дела – први с политичким и економским темама и други „Избор”, који сам читао још у основној школи. Био је ту и наш „Панчевац” и друга војвођанска штампа, па и загребачки „Весник у сриједу”. Асортиман робе је доцније појачан лозовима и таксеним маркама, које је продавала прва комшиница Олга, удовица угледног панчевачког трговца Петра Ристића. Памтим и да је локал био подељен завесом, на део за одмор, у ком је била окачена канта са славином да се оперу руке, канабе, сточић и столица да се газда одмори, јер је од јутра па све до мрака радио.

– Сва штампа стизала је на једно дистрибутивно место у граду, преко пута Корзоа, у главној улици. Деда је ту узимао новине и односио их у своју радњу. Ту би их уредно наслагао једне на другу. Не сећам се колико, али било је много примерака „Политике” са исписаним именима претплатника, али и оних намењених слободној продаји. Деду памтим као човека ког нисмо виђали, јер је у трафици остајао до увече, с паузом за ручак, који смо му брат и ја доносили у посудама од куће – пребира по сећањима др Анђелковић који је „од кад зна за себе, редован читалац „Политике”, а и где би у Панчеву најстарији дневни лист у овом делу света био читанији него у кући званичног продавца.

Зато су и у дому нашег саговорника „Политика” и сви њени наслови били редовно штиво. Неко од укућана би сваког дана ишао по свежа издања. Касније, каже Анђелковић, пристизала је и „Илустрована Политика”, па „Политика експрес”, „Филмски журнал”, „Дуга” у боји. На питање да ли се ишта променило – одговара – ништа.

– Мој отац Светислав био је графичар и штампар и одмах поред дедине трафике била је његова књижара „Напредак”, тако да сам детињство провео међу новинама и књигама. И данас читам „Политику”, НИН, „Политикин Забавник”, за који мислим да би требало да буде уџбеник у школи. Одрастао сам на њему, он ми је отворио толико света, научио ме радости читања, радозналости. Време се мењало, али је„Политика” увек била занимљива, а данас је можда и богатија... Ишчитавам је од корице до корице, но сада почињем отпозади, од „пензионерског фејсбука”. Потом, најактуелнији чланци, па правим паузу, а онда предвече завршавам читање читаве новине... Хоћу да кажем и нешто што је важно нама Панчевцима – за Панчево је увек било места у „Политици” – наглашава др Душан С. Анђелковић, лекар у пензији.