За Његоша је термин „Црногорац” био регионалног карактера

Владика Српске православне цркве и световни управник Црне Горе Петар II Петровић Његош (1813–1851)  у свим својим радовима, као и државничким повељама и дипломатској преписци, своје поданике је јасно и недвосмислено називао Србима, тј. етнонационална самобитност становника Црне Горе је могла бити само српска с обзиром на то да су им и порекло и традиција, обичаји и језик били еминентно српски. Познато је, рецимо, да само етнонационални Срби славе славу што је управо био и остао случај са Његошевим поданицима (уосталом исто као и са македонским Словенима који се данас национално опредељују као „Македонци”). За Његоша је термин „Црногорац” био регионалног карактера а никако не посебан етнонационални или етнолингвистички етноним којим би се означила посебна етнонација, такозвани Црногорци. Другим речима, из свих Његошевих дела јасно провејава порука да су сви „Црногорци” у етничком и лингвистичком смислу само и искључиво Срби који живе на територији Црне Горе или у држави тог имена. У том контексту Његош и пева о „српској Црној Гори” или о „Цетињу српском”.

Његош је још од својих најранијих младалачких песничких радова за себе с поносом говорио да је Србин и свог српског идентитета није се одрицао до краја живота. Неки од примера Његошевог схватања Црногораца (укључујући и себе самога) као етнонационалних Срба у његовим раним радовима се могу наћи, на пример, у песми под насловом „Нова пјесна Црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году” или у песми „Србин Србима на части захваљује” (1833). Већ следеће године (1834). како у посвети збирци „Пустињаку цетињском” тако и у песми Вуку Караџићу (која се налази на крају писма које је владика упутио Вуку 16. новембра), Његош је још дециднији о Српству његових Црногораца, док у песми о Љубомиру Ненадовићу владика Црне Горе отворено позива Шумадију и Црну Гору да заједничким снагама ослободе српски Космет. Термин „Срби Црногорци” у смислу етнонима за своје поданике у Црној Гори, које на једном месту у истом делу назива и „српским соколовима”, архимандрит Његош је употребио 1833. године у спеву „Глас каменштака“ („пјесма о јуначким дјелима Црне Горе од 1711. до 1813. године”). Термине „међу српском Црном Гором”, „народ српске Црне Горе” и „дичне горе српско племе” владика користи у „Слободијади” из 1834. године.

Засигурно највећи српски песник је своје капитално дело „Горски вијенац” из 1847. године (за које се слободно може рећи да је врхунац јужнословенске епике) посветио „Праху Оца Србије” (тј. Карађорђу,) а у њему на више места пева о становницима Црне Горе као Србима и у исто време јадикује над злом судбином која је задесила читаво Српство након Косовског боја 1389. године. Као српске земље недвосмислено наводи читаву област Балкана „од Дунава до мора Сињега” укључујући и његову Црну Гору у коју се након косовске погибије „шта утече испод сабље турске збијежа у ове планине” јер по њему Црна Гора остаде још једина непоробљена и слободна српска земља што преузе аманет да се бори за српско име и свету слободу свих Срба полажући право наследства српске средњовековне државне и културне баштине укључујући и свету српску земљу Космет.

Стога је након Балканских ратова (1912–1913.). између Београда и Цетиња дошло до споразумне братске поделе косметске и рашке земље тако што је Косово укључено у Краљевину Србију а већи део Метохије у Краљевину Црну Гору, док је северни део Рашке припао Србији а јужни Црној Гори. Метохија се из истих разлога нашла и у Зетској бановини (као уједињеној Црној Гори) Краљевине Југославије (заједно са Дубровником и Херцеговином). Да се само подсетимо да је Србија 1913. године управо из разлога обнављања историјско-државног права Српства својом послатом артиљеријом круцијално помогла војсци Црне Горе да ослободи древну престоницу средњовековне црногорске државности – Скадар, као и да је Црна Гора 1914. године објавила рат Аустроугарској након аустроугарске објаве рата Краљевини Србији а све зарад освештења његошевског завета ослобођења и уједињења васколиког Српства (али не и стварања Југославије са римокатоличким Словенцима и Хрватима).

Предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу