Морамо да променимо курс

Оперета „Весела удовица” Франца Лехара коју одликују бритки и смешни дијалози и ситуације, и живописни ликови нови је музичко-сценски искорак земунског Мадленијанума на чијој сцени ћемо је премијерно гледати 13. фебруара. Прва реприза је 20. фебруара. Диригентску палицу ће држати Весна Шоуц Тричковић, а режију потписује Роберт Бошковић. Ту је и бројна екипа оперских певача и глумаца: Бранислава Подрумац и Мирјана Матић у насловној улози, Васа Стајкић и Димитрије Цинцар Костић као Гроф Данило, али и Милош Ђорђевић, Мина Глигорић, Невена Ђоковић, Марко Живковић, Жарко Степанов, Ђорђе Стојковић и много други.

Колико је у музичко-сценском смислу захтевно ово дело пуно љубавних заврзлама и неспоразума?

У музичком смислу, оперета садржи све елементе опере: арије, дуетe, ансамблe, играчке нумере. У приступу рада на музичком материјалу нема суштинских разлика. Међутим, разлика јесте у томе што постоје говорни делови који, сасвим сигурно, представљају велики изазов за оперске певаче. Такође, оперета је краћа од опере, а у овом случају то су два чина. У нашој поставци „Веселе удовице” определили смо се да и глумци буду носиоци појединих улога. Оваква подела даје посебну боју и драж целој представи и чини је динамичнијом. У редитељском потезу је приближена мјузиклу.

Током дугогодишње каријере дириговали сте на многим домаћим и иностраним сценама. И остали доследни борби против музичког неукуса. Колико је деликатно трајати на том путу?

Одустати никада нећу и утицаћу кад год и где год могу, својим делом и речју. Неукуса је увек било и биће га, али питање је само колико је присутан у медијима. Неизбрисиво се врши најгори могући утицај, нарочито на децу и младе. За такве садржаје деца не треба да знају ни да постоје, а камоли да им буду доступни на сваком кораку, цео дан. Да би се код наше деце развијала племенитост и честитост она морају да слушају, свирају и певају музику прилагођену њиховом узрасту, са текстовима високог уметничког квалитета. Мислим да смо једина земља у региону која нема радио-програм са класичном музиком, а сигурна сам да овакве емисије имају своју публику. Врхунски музички стручњаци морају да одлучују о музици, а не љубитељи музике. То важи и за све друге професије.

Тврдите да је недопустиво да квалитет звука буде потиснут у десети план, односно да је ово време заводљиве површности?

Квалитетна музика и успешни музичари треба да имају адекватну подршку, мора се причати о њиховим успесима. Такође, музичка критика се мора вратити на заслужено место. Истраживања су показала да треба слушати што разноврснију музику и то ону која позитивно утиче на наше здравље, креативност, концентрацију и расположење. Такође, слушање музике која је превише гласна, која обилује ритмичким обрасцима који се непрекидно понављају има хипнотички ефекат и онеспособљава нас да доносимо рационалне одлуке, то је научно доказано. Моје мишљење је да такву музику не треба емитовати на јавним местима. Будећи разноврсне емоције музика утиче на наше здравље, као лековита или деструктивна.

Да ли смо заборавили на лепоту и важност тишине?

Овде свако може да избаци звучнике на улицу и да пушта музику коју хоће и колико гласно хоће, без последица или размишљања о томе да ли некога угрожава. Због гласне музике комуникација постаје секундарна. Из личног искуства знам да су грађани по питању овог проблема немоћни. Навешћу један пример: потпуно је свеједно да ли тихо или гласно чујете басове у истом ритму, а чује их пола Београда. Ви их чујете и то вам одвлачи пажњу, концентрацију и у таквој атмосфери нема места за одмор или било какав умни рад. Непрестана бука изазива напетост и стрес. У неким другим земљама потребна је посебна дозвола за извођење музике на отвореном простору, са прецизираним трајањем. Не сме се заборавити колико је тишина важна за наш живот. Из лепоте тишине креће концентрација, инспирација и храни се наш ум. Она је неопходна, али нам је одузета. Овај проблем може наћи решење само у неким новим, строгим прописима који се морају поштовати.

Музика је огледало једног народа. Како да променимо лоше музичке навике?

За почетак, вратимо се старим, оне су биле боље. Тада се неукус цензурисао и за то су били задужени врхунски стручњаци. Направимо стратегију, програм и уложимо у едукацију деце и резултат неће изостати. Деца сада треба да нам буду најважнија, како бисмо почели исправљати учињено. Успеси свих наших сјајних уметника треба да нам постану важни, о њима и њиховим делима треба да се пише. Квалитетне емисије треба да се емитују преко дана, а не ноћу.

Конфучије је сматрао да музика одражава моралну основу друштва, као и да има јак утицај у обликовању личности и изградњи карактера појединца.

Људи слушају и гледају оно што им се нуди. Зашто се тако често брка популарност и квалитет?

Тачно је то да велики део популације конзумира понуђено, а сви знамо шта у тој понуди заузима највећи простор. Нажалост, подаци говоре да примитивни програми имају велику гледаност. Свако коме је допуштено много медијског простора постаје популаран, то је логично. Сасвим је лако закључити да ће већина, са лакоћом, не размишљајући, прихватити такав понуђен, баналан садржај. Не могу сви знати да направе добар избор. Зато примитивизма не сме ни бити у медијима. Ова тема захтева много више од једног пасуса. Ми једноставно морамо да променимо курс.