Језик се брани у школи, медијима и библиотеци

Опстанак српског језика доводи се у питање ниском културом и јадним обликом говора у јавном животу, упозорава др Александар Јерков, професор Филолошког факултета и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, истичући да је и наша култура слабо представљена у свету, да је мало превода с нашег на стране језике, а и све мање преводилаца, мада је посебан проблем и то што смо недовољно присутни у дигиталној сфери.

Овај професор Српске књижевности 20. века појашњава да је српски угрожен епидемијом нових језика на простору некадашње српскохрватске језичке заједнице и потискивањем ћирилице из равноправне употребе наша два писма. Зато смо, каже, сви одговорни, али не подједнако. Према професору Јеркову, најодговорнија је држава када, како тврди, допушта дискриминацију српског језика и тако не поштује себе и своју културу.

Ко нас спречава да водимо рачуна о нашем језику, зашто у школама и ми не бисмо имали онолико часова матерњег језика колико их имају Французи и Руси, пита Јерков. Уместо тога млади су, сматра он, у друштву спектакла и скандала засути лажним узбуђењима, сензационалистичким најавама и пуким простаклуком.

– Зато се дешава да пренадражени добро упакованим глупостима почну да одустају од рада на себи и радије прате вести о убиству неког криминалца него да читају Достојевског и Поа, Мешу Селимовића и Милорада Павића, па да уз уметнички смисао схвате чак и злочин и његово разрешење. Иде омладина у библиотеке, али друштво не награђује такав труд. Нашим светом не владају фини, образовани и паметни људи већ они грабежљиви. То ништа добро неће донети овој земљи и народу, премда то није нека нова појава. Сетимо се упозорења Арчибалда Рајса, изречених баш нама, ако не оних општих Сократа, Диогена и Епикура. Данас је боље него деведесетих, па ипак се све више људи исељава из Србије. То је смртна пресуда, тако се нестаје из историје. У први разред основне школе уписало се мање од седамдесет хиљада ђака, а број исељених из Србије је најмање половина тога. Дакле, нестаћемо. Ко о томе заиста брине – упозорава Јерков и додаје да друштво у којем се не цене књиге него му се потурају прапорци и лажи нема будућност.

Решење види у друштвеном препороду и енергичној акцији сузбијања некултуре и простаклука свим моралним средствима. За почетак, он би на све медије применио законе људскости и пристојности који се, каже, крше свакога дана, што нипошто није случајно.

Сматра да је бесмислено и непотребно рећи „лајковати”, „анфрендовати”, или „бити у проблему” и да до тих омиљених израза омладине воде незнање и воља за опонашањем „до границе обичног мајмунлука”. Они који користе те изразе руже наш говор и показују да заиста имају проблема не само с језиком, већ и с мишљењем. Ипак, „србинглиш” којим све више комуницирају млади у Србији, према Јеркову, није главни узрок кварења нашег језика јер „цивилизације продиру”, па сада кажемо компјутер и фајл, као што су наши очеви говорили шрафенцигер и ауспух (германизми), а дедови улар и камџија (турцизми)...

– Језик се озбиљно квари када не умемо да се лепо изразимо и не поштујемо довољно оно где он достиже апсолутни симболички врхунац – а то је књижевност. Људи читају стално, али је проблем шта читају. Све мање вредне ствари. Време не посвећују правим мислима, уметничким делима, стиховима, већ прате простачке, рекламне и политичке приче. Штета. Где год вам поглед падне нешто је исписано, од реклама по улицама до такозваних принтова на доњем вешу, а све глупост до глупости. Погледате у људе, а они не гледају једни друге већ свако у своју справицу у којој се, осим фотографија, налази и море сувишних, непотребних текстова. Од вести ни о чему, до лажних јунака стварних ријалитија и политичких узурпатора времена, пажње и живота – указује на суштину проблема професор Јерков.

Најтеже је руководити државом и васпитати дете

Присећајући се пријатељских разговора с проф. др Владетом Јеротићем, који му је једном приликом рекао да је најтеже управљати државом и васпитати дете, професор Јерков наглашава да нема лаког одговора на питање како да у друштву спектакла, о коме говори, родитељи васпитају децу.

– Али има један једноставан и савршено ефикасан тест: да ли сте се заиста трудили да ваше дете буде образован, фин и пре свега добар човек, или сте, да умирите себе, само глумили – одговор на питање проф. Јеркова крије и решење за најтеже занимање.

Учитељи су најпотцењенији, а основни део друштва

На питање да ли би наставници, па и министар просвете, могли да ублаже кризу у којој је српски језик, Јерков каже да су учитељи најпотцењенији иако су, заправо, основни слој друштва. Уместо да буду врло заинтересовани с ким њихова деца проводе половину свог дана док су тако мала, родитељи би, како каже, желели да тај „потлачени слој људи” исправи све оно где они сами, и цело друштво, греше, да им врате из школе анђеле док они у свакодневици од њих праве будуће преваранте.

– Учитељи би могли и морали да брину о деци као да све на свету од тога зависи. Господин министар треба, по цену политичке крви до колена, да се бори за другачији буџет. Наш буџет за просвету и науку је минијатуран, мањи него у свим нoрмалним земљама. У борби за просвету бисмо без оклевања сви помагали здушно, без обзира на политичке прилике или разлике – наглашава Јерков.