Зашто нас не воле

На питање зашто српског тенисера Новака Ђоковића, после седам титула на Отвореном првенству Аустралије, западни навијачи не воле, Сања из Осла, добро позиционирана на том истом Западу, мени, фрустрираном, каже: „Ни Ђоковића, ни нас, нико неће волети, ако ми не волимо сами себе”. Озбиљно ме је продрмала. Да ли је могуће да Новака, који је дотле освојио седам победничких трофеја (сада већ и осми), воле мање од младог, успаљеног и потенцијалног победника Доминика Тима? Зашто звижде Новаку, кад сервира у одсудним гемовима? Зашто звижде Новаку, када је освојио Мелбурн више пута и од његовог оснивача и хероја Рода Лејвера, који такође не воли Новака? Шта смо им то, Новак и ми Срби, нажао учинили?

Да ли знају Аустралијанци који звижде Новаку у „Род Лејвер арени” да је империјална Енглеска – чији су самоуправни доминион (читај колонија), уз Канаду и Нови Зеланд била и њихова земља – послала младе, неискусне аустралијске добровољце у  рат против крвожедне Османске империје, у чувену операцију на Галипољу надомак Цариграда, где су изгинули као никада нико у историји? Крваве борбе су почеле 25. априла 1915, искрцавањем трупа Антанте, а завршене 9. јануара 1916, потпуним крахом и повлачењем инвазионих снага. Највеће губитке су доживеле недовољно спремне трупе Аустралије и Новог Зеланда. Од укупно упућених 568.000 војника Антанте, углавном из Ирске, Аустралије и Новог Зеланда, на ратишту је погинуло 220.000, углавном добровољаца и припадника тзв. нередовне војске! Осим недовољне припреме војника, разлози за овај страшан пораз биле су бројне грешке команданата ове операције.

Нисмо их ми Срби послали на Галипоље, па да им смета и „Марш на Дрину”, ми смо уз тај марш бранили своју егзистенцију. Послала их је њихова империјална Енглеска, која је тада, на почетку Великог рата, имала више симпатија за Османску Турску, него за побуњене, како су говорили, „нецивилизоване” Србе, који су се јуначки борили за своју слободу у наметнутом аустроугарском рату.

Зашто за ту глупу одлуку не осуђују Енглезе, који су их, као топовско месо, послали на турску гиљотину, него звижде Србији која је ту империју уништила у балканским и Првом светском рату? Знају ли ишта о историји или очекују да им Доналд Т. данас помогне да буду победници историје? Тешко, али да ли ишта разумеју? Желе ли да им се, уместо „Марша на Дрину”, победничке успомене на српску победу на Церу 1914, свира „Радецки марш” аустроугарских освајача независне Србије?

Коме  нормалном би пало на памет да замера Французима што су, за химну слободе и свих француских република, узели победоносни марш Марсејаца, композитора и текстописца Клода Жозефа Руж д'Лила? У једној од најлепших химни, насталој 1792, узвикује се „Хајдемо, децо рода мог, славе је наше свануо дан ... за мач браћо, за мач у бојни ред, напред, напред, нек скотска крв залива свали гред!” (превод песника Лазе Костића из 1870). Да ли се на те поруке звижди или победоносно кличе? У каквом свету то данас живимо? Као да ће да нас потамани нека нова епидемија званих вируса корона. Ако и та епидемија није, како се спекулише, поклон Запада за зауздавање економске супремације Кине у данашњем свету....

Пошто тај свет, и поред свих победа и пријатељских гестова, не успевамо да променимо и приближимо му се, мораћемо да и даље напорно радимо и побеђујемо, макар на спортским пољима. Навијаче који ће нас подржавати тражићемо међу нашим исељеницима, којима су тријумфи наших спортиста, младих научника, математичара и физичара, па и појединих уметника, мелем за душу у отуђеном и далеком свету. Не смемо посустати, упркос свим звиждуцима. Али, прво, морамо научити да више волимо и ценимо сами себе. Без тога нас нико неће стварно поштовати. На једној српској  навијачкој застави у Мелбурну је писало: „Србија је вечна, док су јој деца верна”!
* Аутор је редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa