И Бог има свој пакао

Много је људи у Србији који би, верујем, данас били живи, само да нису били са мном и у мојој близини. Смрт намењена мети косила је и поред мете. Због тога што сам још жив, а они нису, осећам се кривим пред њима и пред њиховим породицама. На опелима и парастосима обарам поглед, као да сам убица.

Тек у септембру 2000. године, Србија се, на изборима, одрекла Слободана Милошевића, апостола зла чијем сам слому допринео више од икога и који је мени, мојој породици и странци нанео више зла него било коме другом у Србији. Истога дана, та иста Србија одрекла се и мене и странке коју сам водио.

Од непријатеља је, чини ми се, можда и опаснији пријатељ, јер је његово копље ближе.

Добро сам упознао тај хор својих пријатеља, сувише уплашен да ризикује у борби, сувише непоштен да не би варао и подваљивао, сувише грамзив да медаље за заслуге не би крао од других.

Свој пакао има и сами Бог. Име му је вера у људе.

Стално сам причао о љубави и пријатељству, а често нисам био пријатељ ни самоме себи. Сваким наступом, сваком својом изговореном речју, изазивао сам позорност и скретао рефлекторе на себе. Као осветљена мета, привлачио сам стреле и показивао свачијој пакости и мржњи где може најтеже да ме уједе.

Нисам умео да будем ни тајновит ни опрезан. Све што сам мислио, говорио сам отворено и пред свима. Кршио сам правило пристојности да је непристојно показивати и свих пет прстију, а Србијом ишао расклопљених мисли, као да су раскопчане панталоне.

Нападао сам и оно што сам некада бранио и волео, одрицао се и себе кад бих поверовао да сам био у заблуди.

Упирао сам прстом тамо где је болест, а оболели су обожавали узрок болести.

Нараштај коме припадам или не живи више или нестаје ужурбано, па се све више осећам опкољеним страним поколењем.

Изнећу и свој, најкраћи, утисак и о нашем ,„глобалном времену”.

Запад више, изгледа ми, нема оне нагоне који стварају чврсте институције, чисте принципе и човечну будућност.

Као да „глобалном духу” више ништа није по вољи. Живи се данас, живи се веома брзо и неодговорно. Морал се претвара у погубну јагму за стицањем богатства као врховног добра, па се смањује, чак и губи, раздаљина између духовног човека и будале, јер обојица постају робови имовине.

Све је мање оних који своју раскош приказују само себи, а све више оних који је износе на пијацу, да се размећу и хвале, и богатство показују као једини доказ своје вредности.

Можда се овај данак мора плаћати ономе што називамо демократијом, али ја, ипак, стрепим од среће за којом жуде ћифте и краве, и од будућности у којој ће оно што човек ствара бити изнад човека, а компјутер паметнији од сваког шахисте.

Запад, Исток и читав свет иду у овом смеру, и свуда се диже ларма на оне који опомињу да срљамо ка апокалипси. На страни сам тих који опомињу, који се буне и позивају на социјална, духовна и морална начела, да се не пређе капија допуштеног и да се сачувају морал и  одговорност.

Од свих мојих дана најдражи су ми дани проведени на траговима Оног који је створио свачије дане. Ту сам лечио себе од гордости, разметања и злопамћења.

Она црквица, на брду Голгота, у којој је Христов гроб, мања је и скромнија од толиких цркава подигнутих у славу смртних људи. У Капернауму, где је Исус најдуже учио људе, и који је градић проклео због људске глувоће и слепила, Њему посвећена црквица је као сиротиште. Стотине хиљада хришћана, а и много обесно богатих међу њима, прошли су туда, сликали се за успомену и отишли без постиђености. И без обавезе да учине и нешто више од туристичког фотографисања на извору своје вере.

Све Христу посвећено тамо где је Христос био и боравио, најмање је и најбедније. Те црквице су одрпани просјаци пред огромним катедралама и дворцима кардинала, бискупа и владика широм света, пред њиховим златним жезлима и дијамантским крунама.

Узалуд је разметање, јер је то све ништа, магла и дим који себе вара, раскош која је јефтинија и од трунке прашине са Христових сандала.

Нема благајне, нема дијаманата, нема круна и титула који могу да од фењера направе сунце.

Први је живео као последњи и док је ходао Јерусалимом, Капернаумом и Назаретом, док је проповедао по Јудеји и Галилеји, док се молио на Маслинској гори, док је воду претварао у вино, а у Самарији, на бунару, девојку Самарјанку, коју је по Тори морао да мрзи, назвао сестром својом и рекао јој да ће доћи дани када се нећемо молити по храмовима, него ћемо Бога, као љубав и доброту, тражити у својим срцима. Нису Га чули, нису Га разумели, па су Га и убили и разапели, али је Он, и тада, опростио.

Признајем, ево, да ту страшну заповест, да опростим убицама и да их још и заволим, не могу да прихватим. Све остало могу, али то не. Чак и кад сам био на Голготи, та наредба није продрла у моје срце. Разумом, наслућујем њен смисао, али не даље од тога.

Из историје сам знао, а својим проживљеним искуством у у то се и уверио, да се међу стотину Срба једва налазио по један спреман да жигоше и грехе и глупости већине у нацији којој припада. Тај један, ма ко да је он био, имао је главу, а већина је, увек, кидисала да му је скине.
(одломак из књиге „Мета”)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa