Амерички течни гас до Црне Горе и Србије чиста фикција

Турским током још нису потекле прве количине руског гаса преко Бугарске и Србије, а Американци нуде Црној Гори помоћ, и то тако што би јој бродовима допремали и продавали течни природни гас. То је јуче потврдио амерички подсекретар за фосилна горива Стивен Винберг, који сматра да би Црна Гора могла да постане енергетско чвориште за дистрибуцију течног природног гаса из САД, преноси портал „Инвеститор”.

– Та лука има идеалну позицију да прихвата течни природни гас и представљала би чвориште из којег би се овај енергент транспортовао у друге земље. Поставили бисмо такозване виртуелне цевоводе, односно уместо да градимо цевоводе, користимо контејнере у којима се складишти течни гас. Након допремања бродом пребацујемо контејнере у камионе или на воз и превозимо их и где је потребно. Можда ћемо временом и градити цевоводе – сматра Винберг.

САД су највећи произвођач природног гаса и тренутно га извозе у 40 земаља. Годишње произведу стотину милијарди кубних метара. Процењују да ће наредних неколико година САД имати 164 милијарде кубика овог гаса.

– Много је могућности за наше европске савезнике да искористе овај гас, а колико би природног гаса Америка допремала у Црну Гору зависило би од потражње. У овом региону тренутно је присутна Русија, па би то утицало на конкурентност. И не само то. Кад год имате нови извор енергије, то ствара енергетску сигурност, стабилност и безбедност – каже Винберг.

Исплати ли се заиста САД да бродовима допрема овај енергент преко океана до Црне Горе и да ли бисмо ми могли да га преузимамо или је овде поново реч о америчким обећањима, све у покушају да се доскочи руском гасу?

 Љубинко Савић из Привредне коморе Србије објашњава да су ове најаве у домену фикције. Ови пробни балони су последица чињенице да је Црна Гора чланица НАТО-а.

– Ако се озбиљно разматра ова могућност мора да се зна да Црна Гора нема скоро никакву потрошњу гаса, а само су озбиљне количине које би се испоручивале у континуитету исплативе за ову инвестицију. Тешко је замислити конвоје шлепера са експлозивном смесом угљен-водоника који пролазе преко црногорских гудура. Колика би то колона камиона била? – пита се Савић.

С друге стане, тај гас у Црној Гори не би био конкурентан цени гаса који стиже гасоводом, осим ако САД немају намеру да Црној Гори поклоне тај гас, што сигурно није случај, каже наш саговорник.

– Ако већ о нечем сличном размишљају, реалније је да геолошким истраживањима по дну мора пронађу озбиљније залихе овог гаса. Насупрот Црној Гори, у италијанским водама се експлоатишу нафта и гас. Друга битна ствар је тржиште, будући да је ова држава микротржиште. А није реално ни планирање снабдевање других тржишта Србије, Хрватске, БиХ – каже.

Сведоци смо, објашњава Савић, колико се Хрватска мучила с терминалом на Крку, где се говорило и о капацитетима и улагањима САД, а и даље су неизвесне функционалност и исплативост овог пројекта.

Имајући све ово у виду, чини се да је овде реч о чистом популизму, јер је Америци руски гас одавно „трн у оку” и покушава на све начине да смањи зависност од руског гаса.

Срећко Ђукић, стручњак за гасне прилике, сматра да овај предлог ипак не треба олако одбацивати.

– Америчка идеја није неостварива. Могућа је у одређеној перспективи и под прихватљивим, конкурентним ценама гаса. Понуда је оригинална и одражава техничко технолошке иновације пред којима се налазимо и у сфери гаса. Да је у Србији потребан гас уверио се свако последњих месеци, будући да смо били међу земљама с највећим степеном еколошког загађења – каже Ђукић.

Управо због тога, додаје, гас са свих страна је добродошао у Србију. Истиче да никада није искључивао могућност да гас стигне у нашу земљу преко Црне Горе, Албаније, Македоније или можда територије КиМ.

– Треба имати на уму да Србија није поморска земља и да је њен избор куда ће пристизати гас начелно у рукама других. Међутим, амерички предлог упечатљиво говори да се у Европи, као највећем потрошачу гаса после САД, води прави америчко-руски гасни рат, који не јењава. Напротив, јер се гас налази у средишту геополитичке стратегије великих сила, на челу са САД – закључује Ђукић.