Министарство просвете не крши аутономију истраживача

Хајка дела запослених са четири научна института Универзитета у Београду који оптужују ресорно министарство да им гуши уставом загарантовану аутономију „искључиво је политички обојена”, тврди за „Политику” проф. др Владимир Поповић, државни секретар у Министарству просвете задужен за науку.

Он истиче да постављањем директора које су изгласали већински владини чланови у управним одборима института није нарушена независност тих научних институција јер их је држава основала, тако да му није нелогично што она и одлучује о њиховом руководству.

Подсетимо, део научника у институтима за нуклеарне науке „Винча”, за медицинска истраживања, за филозофију и друштвену теорију и за мултидисциплинарна истраживања побунио се што су тамошњи УО за директоре изабрали кандидате којима научно веће тих институција није поклонило поверење. Они наводе да је такав исход избора директора омогућен новим Законом о науци и истраживањима, који је задржао стари члан 60, према ком влада поставља четири, а институти три члана УО. Поповић на то каже да ће научно веће увек дати подршку свом унутрашњем кандидату, а не оном који је доведен споља.

– Али Министарство просвете не жели да бира директоре у врло уском кругу људи на институту. Владини чланови УО су академици, декани и факултетски професори. С друге стране, научници који покрећу иницијативе за оцену законитости и који су говорили за ваш лист, оптужујући нас да им гушимо аутономију, уносе чисту политику у ову причу. Погледајте шта су Владан Чокић, с Института за медицинска истраживања, и Газела Пудар Драшко, с Института за филозофију и друштвену теорију, у последње време говорили у медијима о промени власти и смени директора државне телевизије. Њихова прича је политичка, а не научна – изричит је секретар Поповић.

Он истиче да је аутономија рада институтима гарантована чланом 72 Устава Републике Србије, којим се јемчи „аутономија универзитета, високошколских и научних установа”. Али, он додаје да побуњени научници прећуткују следећу реченицу, да „универзитети, високошколске и научне установе самостално одлучују о своме уређењу и раду, у складу са законом”.

– Од тих истраживача на јавној расправи нисмо добили никакву примедбу на закон усвојен 2019. године и једино могу да закључим да њихове садашње замерке имају политичке побуде. Апсолутно је неоправдана њихова иницијатива, не видим никакво кршење члана 72 Устава. Прича о диспропорцији у постављању чланова УО који постављају директоре института у корист владе не пије воду јер је пре Закона о науци из 2001. поменуте директоре именовала директно држава. Ти научници све време добијају плату и раде на истраживачким пројектима, имају аутономију научног рада у сваком смислу. Она је само повећана оснивањем Фонда за науку и давањем могућности да конкуришу за учешће на пројектима с међународним вредновањем. Институте у којима истражују је основала држава да раде одређене послове за њу, нису основани да раде за себе, и то пише у сваком оснивачком акту. А постављање директора мимо одлуке научног већа није ново. И Борислав Грубор, директор „Винче”, пре седам-осам година постављен је одлуком УО, контра вољи истраживача. Слично је било и на још неким институтима. Није тачно да је постојала ранија пракса консултација с истраживачима о конституисању УО – наглашава Поповић.

Шарчевић: Научна заједница је могла, а није рекла шта јој смета

Младен Шарчевић, министар просвете, упозорава да се не мешају појмови када је у питању рад научних института и да је он чуо да постоји аутономија високог образовања, али да није чуо да постоји „аутономија науке на начин који одговара тамо некоме”.

– О каквом гушењу аутономије говоре, па није то високо образовање. Има и приватних института и они сами постављају своје управне одборе. Ти који се буне могу да раде приватно. Али зна се ко их је основао. Што мислите да може та група научника с института чији је оснивач држава да се окупи и каже да они постављају свој УО, а онда би требало да добију новац од државе. Нађите ми земљу у свету где је тако па ћемо да причамо – изричит је министар Шарчевић.

На опаску да су на државним институтима од 2001. до 2010. једнак број чланова бирали влада и научници, министар је одговорио да је закон у коме је уведена диспропорција три наспрам четири члана у корист владе био на јавној расправи на којој је научна заједница могла да каже шта јој смета, а није.