Састанак код „Лоле”, на утакмицу у „Пионир”...

Послом или у куповину иде се у „Београђанку”, пазари се на Бајлонијевој и Цветковој пијаци, од куће до посла и обрнуто свакодневно се прелазе Бранков и Панчевачки мост. Београђани знају да уговоре састанак код „Лоле”, „Жагубице” или „код коња”, али многи међу житељима главног града никако да се навикну на нову централну железничку станицу „Прокоп”.

Ове локације, зграде и здања на први поглед можда немају баш много тога заједничког, али један детаљ и те како их повезује – наведена имена зграда, пијаца, улица... никада нису била званична или јесу некада, али су одавно измењена. То их, ипак, није спречило да се толико устале да се на она званична готово и заборавило.

Наследници старих колоса

Бранков и Панчевачки мост деценијама су међу саобраћајно најоптерећенијим градским саобраћајницама. Али, везује их још неколико чињеница. Настали су на темељима претходних велелепнијих речних колоса – Бранков на стубовима чувеног Моста краља Александра, вероватно најлепшег који је Београд икад имао, а Панчевачки је наследио ранији лучни Мост краља Петра Другог.

Оба првобитна моста подигнута су уочи Другог светског рата и били су прве сталне друмске ћуприје у престоници, али порушени су у току рата. У послератно време добили су наследнике у виду Бранковог и Панчевачког моста. Убрзо пошто је подигнут нови дунавски мост у Београду комунистичка власт наденула му је име Мост Црвене армије. Али, међу Београђанима то име никада није заживело. Он је постао Панчевачки или још популарније „Панчевац”, према граду ка коме води. Према расположивим подацима, надлежни никад званично нису променили званично име ове саобраћајнице.

Са Бранковим мостом прича је другачија. Када се он уздигао на стубовима несрећног, краткотрајног Моста краља Александра, назван је Мостом братства и јединства. Ни то се није одомаћило међу житељима главног града, који су мост спонтано назвали Бранков. У међувремену и надлежни су променили име ове саобраћајнице, али он није и званично постао Бранков него Мост преко реке Саве у наставку Бранкове улице.

Стометрашица чувеног надимка

У време чувеног Бранка Пешића имењак и презимењак овог градоначлелника пројектовао је здање једне од највиших палата у Београду – „Београђанку” на укрштају данашњих улица Краља Милана и Масарикове. Седамдесетих 20. века у самом срцу главног града СФРЈ уздигла се кула од 101 метра. Али, када је отворена није добила име по коме је сви знамо. Званично име „Београђанке” у којој је била једна од најпознатијих робних кућа у граду званично се зове Палата „Београд”. Ко не верује може да провери на сајту Завода за заштиту споменика града где је ово здање уписано под претходном заштитом.

Једнако је позната и полицијска станица „29. новембар”. Ко је неким послом морао да посети ову институцију врло добро зна да је реч о згради Полицијске управе за град Београд. Али, Београђани готово да је никада тако не зову. Добар део житеља и даље осећа емотивну везу са Улицом 29. новембра која се већ дуго тако не зове, него Булевар деспота Стефана. Нико им не може замерити на томе јер и поједине уличне табле и даље упућују на стари назив и комунистичко наслеђе Београда.

Београђани, поготову љубитељи железнице, једнако не могу да се навикну ни на „Прокоп”, односно наследницу старе Главне железничке станице. Ново централно железничко чвориште откако је оспособљено за домаћи и међународни путнички саобраћај трн је у оку путника. Поготову његово званично име. Јер „Прокоп” се званично зове станица „Београд центар”, али када се помене путницима, као по правилу реакција је: „Који, бре, центар?!”

Неко „Код коња”, неко код „Лоле”

Забуне нема када је реч о Тргу републике. Годинама га грађани тако ословљавају, али ипак добар део становника престонице никада се са познаницима неће наћи на Тргу нити код споменика кнезу Михаилу, него – „код коња”. Никада није било јасно зашто је житељима главног града прва асоцијација на најпознатији градски плочник коњ, а не кнез који на њему јаше, али ова тачка састанка преноси се са генерације на генерацију.

А, студенти и други суграђани знају често да закажу виђање и код „Лоле”. Не, никада није потребна прецизнија локација јер се зна да се мисли на један од најлепших студентских домова у Београду, онај у Булевару краља Александра. Али, зачкољица у овом случају је у томе што Дом „Иво Лола Рибар” није „Лола” прилично дуго, већ се одавно зове „Краљ Александар Први”, као што се и звао пре преименовања у „Лолу”.

Када се ово узме у обзир, онда је разумљиво састајање код „Жагубице” или одлазак на утакмицу у „Пионир”. Да, и ови називи су трагови прошлих времена којих Београђани не желе да се одрекну. Кафана „Жагубица” на углу Краљице Марије и Рузвелтове млађима је ипак познатија као „Трамвај”, док без обзира на генерацијске разлике „Пионир” је за све љубитеље спорта и даље „Пионир”, а не „Александар Николић”.

Једнако је тешко замислити рођеног Београђанина који ће прихватити да му се омиљена пијаца зове „Скадарлија”, односно „Звездара”, јер те тржнице за већину њих су чувене Бајлонијева и Цветкова.

Од „удовице” до „тоблерона”

Београђани нису одолели па су и стамбеним зградама од Бањице, Миријева и Палилуле до Новог Београда и Земуна наденули инспиративна имена. Тако је двомилионски град добио „телевизорке”, „тоблероне”, „мерцедеске”, „црвенкапе”, „кинески зид”, „пет идиота”, „кифлу”, „тестеру” па и „црне удовице”... Својевремено, пре него што је срушена стара и на њеном месту изграђена нова, и једна бензинска пумпа је имала уметничко име. То је била чувена црвена, са валовитом надстрешницом „Дејтонка” – пуштена у рад баш у години потписивања Дејтонског споразума.