До потпуног опоравка све је дужи пут

Почело је са минутом ћутања у помен жртвама масакра у Ханау, а завршило се протестом климатских активиста, на и око црвеног тепиха у ноћи доделе награда. Преживели смо и овај јубиларни Берлински фестивал. Неко лакше, неко теже, у зависности у којој се мери могао поднети тај зачуђујуће лош избор филмова у два главна такмичарска програма.

Не окривљујем новопостављеног уметничког директора, „увезеног” Италијана – Карла Шатријана, уз његов из Локарна преузети тим, већ само изражавам бојазан да је фестивал попут Берлинала за њега ипак прекрупан залогај.

Није, додуше, Шатријан крив што овај фестивал већ седам-осам година уназад у програмском смислу иде низлазном путањом, али се од њега као нову, свежу (и млађу и толико хваљену) снагу очекивало да ће зауставити, а не продубити суноврат. Ако је у чему успео јесте то да му фестивал назову „Бразинале”, због чак девет бразилских филмова које је уврстио у разне програме, а најгори од њих („Сви мртви”) изабрао за главни такмичарски програм, у којем је требало преживети и Ферарину „мастурбацију” звану „Сиберија”, и „смртоносну дозу” Курбанијевог „Алексанер плаца”, очајне филмове Сали Потер „The Roads Not Taken” и аргентинско-мексички „Уљез” Наталије Мете... И тако редом, да не набрајам заболеће ме глава.

Сада се чини да је до потпуног опоравка Берлинала све дужи пут, а и препрека је више. Фестивал је већ изгубио дворане „Синестара” у оквиру велелепног „Сони центра”, ни тржни центар „Аркада” са својим малим ресторанима и сервисима није био у функцији (затворен због комплетног и дуготрајног реновирања), а под великим знаком питања је и да ли ће му здање звано Берлинале паласт и даље бити на располагању, јер нови власник (оближња коцкарница) бар за сада није расположен за продужење уговора. Берлиналу можда прети и селидба са Потсдамер плаца на којем је раскошно и у потпуној функцији живео пуне две деценије, односно његово расцепкавање и размештање на неколико различитих локација дуж великог града (то је већ почело и са овим издањем), што додатно може да оптерети његову посрнулу репутацију. И о томе треба да мисле берлинске власти под чијом је јурисдикцијом ова, још увек једна од најзначајнијих, филмских манифестација на свету...

Репутацију тематски снажног и друштвено-политички ангажованог фестивала, какву је у свом главном такмичарском програму неговао од свог давног оснивања, готово да је једини сада осветлао филм „Нема зла” иранског редитеља Мухамеда Расулофа. Приказан је на самом крају и победио је – освојио је „Златног медведа”. Утисак је да је такав филм жири предвођен Џеремијем Ајронсом чекао као озебли сунце. И, срећом, дочекао га је.

Расулофу је после претходног филма „Човек од интегритета” у Ирану изречена доживотна забрана рада због „ширења пропаганде” против Исламске Републике, осуђен је и на годину дана затвора, а током снимања „Нема зла” паралелно је покушавао да уложи жалбу на пресуду. Дозволу за излазак из земље и долазак у Берлин није добио (пасош му је одузет 2017. по повратку из Кана у којем му је филм био награђен у програму Известан поглед). У Хамбургу му живи породица од које је одвојен...

Не треба мислити да је његова лична драма била разлог за награђивање његовог филма. „Нема зла” је шокантна политичка драма о нехуманој владавини ауторитарног режима и све што је у њему виђено могло се десити (и дешавало се током историје) и било где друго у свету. Бар у оном делу света у којем још увек постоји смртна казна за политичке дисиденте и опоненте. И не само то, ово је филм који кроз своје четири приче осветљава начине како појединац, чак и под деспотским режимом, може да каже не и покаже своју моралну снагу.

За разлику од многих иранских филмова у којима се политичка борба обичних грађана ове земље приказује најчешће кроз алегорије, филм Расулофа је директно критизерски. И све је у њему постављено тако да гледалац не може а да се не запита шта би радио да се којим случајем нађе у ципелама главних јунака. А то су различити мушкарци и жена, на различите начине уплетени у низ тешкоћа и егзекуција које њихови послови захтевају од њих. Већином су војници чији је посао да извршавају смртне казне, супротстављају се сопственом паду и сведоче о утицају који имају на најблискије људе, на породицу. Све у свему, реч је о снажном филму у којем првих пола сата чини увод у тему, а у наредна два Расулоф нуди узбудљив трилер неочекиваних обрта, води причу и до граница романтике, да би филм завршио породичном драмом објединивши све драмске, жанровске и тематске компоненте у снажно финале...

Са овогодишњег, јубиларног Берлинског фестивала најлепше успомене сигурно да је понео наш редитељ Срдан Голубовић. Он је за копродукцијски филм „Отац”, који је светску премијеру имао у паралелном програму Панорама, освојио награду Екуменског жирија (у главном такмичарском програму њихова награда је припала филму Расулофа) и што је најважније – награду публике. А то је онда прави разлог за славље.

П. С. Ни у берлинским апотекама није било могуће купити заштитне маске. Нема их више.