Месечев ватромет

Све донедавно свакога ко тврди да види блескове на Месецу гледали би с подсмехом или, барем, мрвицом неверице. Чак би га сматрали месечаром или лунатиком (са ознаком Л).

У последње две и по године астрономи НАСА који посматрају Земљин сателит нису видели само једно, већ више од стотину светлуцања. „То су експлозије метеорита који погађају површину”, каже Бил Кук, руководилац у Свемирском центру Маршал. „Уобичајена експлозија једнака је јачини стотинак килограма тринитротолуола (ТНТ) и може се снимити аматерским телескопом.”

Сваке године почетком јануара планетарни двојац Земља-Месец пролази кроз остатке нестале комете 2003 EH1, што ствара познати метеорски пљусак квадрантиде. Одавде оне блеште као светло у атмосфери, а на сателиту који нема атмосферу остаци падају на тло и распрскавају се.

Програм посматрања почео је крајем 2005. године, убрзо пошто је НАСА објавила планове да ће вратити астронауте на Месец. Ако ће тамо горе ходати људи, мудро је проверити колико често Земљин сателит бива погођен, објашњава руководилац тима Роб Сагс.

Прва експлозија опажена је 7. новембра 2005. када је комад комете Енке, величине тениске лоптице, пао у Маре Имбриум. Настао је блесак 7. магнитуде, сувише блед за голо око, али лако уочљив за телескоп пречника 25 сантиметара.

Веома често се чује питање: Како нешто може експлодирати на Месецу када тамо нема кисеоника?

Експлозије није потребан кисеоник, нити долази до изгарања. Због брзина већих од 50.000 километара на сат, метеорити погађају Месец огромном кинетичком енергијом. При таквој брзини чак и каменчић може ископати кратер од једног метра. Удар загрева стену и тло на површини до температуре довољно високе да засија као растопљена лава – и ето блеска. 

У току метеорских пљускова, као што су квадрантиде или персејиде, када Земљин пратилац пролази кроз густе струје остатака комета, учесталост светлуцања пење се на један по сату. Број удара се смањује чим изађе из поменутог тока, али никад не падне на нулу.

Блескови се виде чак и када нема пљускова метеора!  Такви удари су последица обилатих ројева свемирског смећа из спољашњих подручја Сунчевог система. Комадићи одлуталих комета и крхотине старих астероида сипе у малом, али у коначном збиру – у знатном броју.

И Земља је засута, што се може опазити сваке ведре ноћи када у једном сату изнад наших глава пролети неколико метеора. У току године ти насумични или спорадични упади надмаше у броју оне из пљускова метеора у сразмери 2:1.

То је важно откриће: нема раздобља године када на Месец ништа не пада. Срећом, астронаутима не прети велика опасност, јер је вероватноћа непосредног поготка готово занемарљива. Уколико опочне изградња боравишта велике површине на Месецу, мораће пажљиво да се размотри ова статистика и да се има на уму хоће ли дотична грађевина бити погођена.

Већи разлог за бригу је, међутим, распрскавање метеорита после пада (секундарни удар). Када се космички камен великом брзином стропошта на тле, остаци се разлете у свим смеровима. Један се, наиме, распрши попут спреја с хиљадама потоњих (секундарне) честица које се крећу брзином метка. 

Вероватноћа секундарних удара знатно је већи од непосредног поготка, и то би могло да представља велику невољу. Чак и чесзице мање од једног милиметра у пречнику пробушиле би свемирско одело астронаута. За сада нико не зна колико далеко могу да одлетете. 

У трагању за одговором истраживачи вештачким метеоритима засипају тобожњу Месечеву прашину и мере распршивање. 

И у астрономској опсерваторији су у међувремену телескоп од 25 сантиметара заменили паром – једним од 36 и другим од 51 сантиметара. Више небеских далекозора омогућује двоструку и троструку проверу блиједих блескова и побољшава тачност осматрања.