Ми глумци не радимо за плате, ми смо мисионари

„Шопаловићи” су ода глумцима, и не само њима. То су људи који су пионири овога што ми радимо данас. Обожавам поезију, самим тим и Симовићев стих и није ме било тешко наговорити да радим ово дело, открива мотиве учешћа на овој представи у разговору за „Политику” глумац Марко Јанкетић који тумачи Филипа Трнавца у новој поставци Симовићевог дела „Путујуће позориште Шопаловић”. Млади Јанкетић има и додатни, снажан лични „разлог”: у првој поставци „Шопаловића” лик Благоја тумачио је његов отац Михаило Миша Јанкетић.

„Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића многи сматрају најлепшом драмом у којој је главни лик театар, у Југословенском драмском позоришту режира га Јагош Марковић. Премијера је 8. марта 2020. на сцени „Љуба Тадић”.

–„Шопаловићи” се не тичу само глумаца. Сетимо се речи Филипа Трнавца: „Дрвеним ћу мачем поћи на аждају, освојићу Енглеску, Пољску и Бургоњу, са дрвеним мачем, на дрвеном коњу. Деци која цвиле, мајкама што плачу донећу слободу на дрвеном мачу.” Дакле, коментар на рације, убиства, рат, тугу, лешеве, миграције, општи хаос. А глумци су ту да људима понуде мало лепоте кроз литературу, кроз позориште и онда се тако здружени боре против тог мрака.

Василије Шопаловић, Јелисавета Протић, Филип Трнавац, под сенком црних застава у окупираном Ужицу желе да одиграју Шилерове „Разбојнике”. Где налазите копчу са садашњим временом, будући да је праизведба ове драме била 1985. године?

Праизведба коју је режирао Дејан Мијач била је јако успешна. Велики је изазов после таквог успеха радити ново читање „Шопаловића”. Ми сада причамо о мраку нашег друштва, али када погледате, читав свет је у мраку. Како то „бележи” Симовић: „Кроз мрачне земље што са ланца лају, са дрвеним мачем ћу поћи на аждају.” Свет пролази кроз период који помало личи на предапокалиптично стање. Све ово ми мирише на период у којем је свет био пред Други светски рат: популизам, национализам, ратови, мржња, болести. Вероватно је тога било и раније, али данас су нам информације доступне, са њима се индукујемо. И наравно, глумци беже у позориште, иза кулиса, ту имају своје сапатнике у публици која такође бежи у театар и делимо неку чаролију, како је Мира Ступица дивно рекла: „Ту је нека свечана сала и и ви у сат и по времена имате један живот који почиње, има своју средину и крај.”

Колико вам муке задаје Филип Трнавац будући да се кроз ликове бавите и сами собом? Са каквим уверењем играте Филипа?

Филип ми је јако близак. То је млад човек који не жели да поверује у ову стварност, па тражи излаз у позоришту, у литератури. На први поглед делује као да је скренуо са ума, као да није психички уравнотежен. Међутим он све то  свесно ради и одлази у уметност, у лепоту. Он је избеглица у театру, у литератури, у књигама тражи стварност, а када му Јелисавета Протић каже: „Знам, али ти стално бежиш у то. Буди мало овде са нама”, Филип јој одговара: „Ја у ту стварност не могу да уђем сам. Могу да уђем једино са својом уметношћу којој припадам.”

Зашто тврдите да је глумачка игра понекад истинитија од живота?

Зато што глумац тражи ту врсту узбуђења, племените, лепе истине, која има духовну сатисфакцију и може да вас обогати, која вас подстиче да дате нешто и да вам се то нешто врати, а што није материјално. Ми глумци не радимо за плате, ми смо мисионари. Позориште је сублимат разних уметности – књижевности, музике, ликовне уметности, глуме… Дакле, то су све уметности за себе, али треба наћи пут до човека. За мене је музика најснажнији правац. Ништа тако брзо, интензивно не допре до вас као музика.

Љубав према театру наследили сте од родитеља. Али и љубав према поезији? Које се мудрости, поуке Мише Јанкетића држите? Који стих вас прати?

„Још могу понеки осмех да слажем, понеку срећу да одглумим, још могу понешто лепо да кажем, сваком осим себи”, овај стих Витомира Николића ми је један од омиљених. Волим Мику Антића, Брану Петровића, Милену Марковић, Марка Томаша… Миша је био интелектуалац. За себе то не могу да кажем, зато непрестано радим на себи. Глумци су данас полуинтелектуалци, то је горе него да нисте интелектуалац. Знају о свему помало, а некада су глумци били образовани, начитани појединци који су неговали себе кроз читање. Када је мој отац био млад, причао нам је како се њих десетак пријатеља нађу у некој кафани, скупе новац да купе књигу која буде по два дана код свакога од њих, па се после поново окупе да учествују у анализи тог дела. Тако су радили на себи, а тога данас више нема. Врлина на коју ми је посебно указивао Миша, а која је тако заборављена код нас јесте: доброта. Код нас је добар глуп. Нисам увек добар, али се трудим да истрајем на том путу.

Који је то циљ који оправдава средства

У филму „Дара из Јасеновца” Предрага Антонијевића тумачите Вјекослава Максу Лубурића, управника логора у Јасеновцу. Које дилеме и питања вам овај лик намеће?

Како неко из уверења може да учини такве стравичне злочине? Који је то циљ који оправдава средства? То питање се нуди и у роману „Злочин и казна”. Која је то идеја због које бих убио? Мени се чини ниједна. Не могу да поверујем у мисао да убијем било ког човека. И не само то. Проучавајући Лубурића имао сам обиље докумената, његов живот, све што су историчари бележили. Најјачи утисак на мене оставио је аудио-снимак његовог говора у Шпанији из 1968, годину дана пре него што ће га држана безбедност Југославије убити. Тај снимак сведочи много о Лубурићу који је говорио неколико језика, био заводљив, привлачан женама. Али, злочине, какве је он починио, може да уради само психопата. Психопата користи пријатељство, глуми емпатију и то фантастично. Када оствари свој циљ тог свог пријатеља уништи, прекрижи, убије. А Лубурић је синоним свега тога.