петак, 14.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 16.03.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин
ИНТЕРВЈУ: ФЕЂА СТОЈАНОВИЋ, глумац

Одлично се осећам јер више немам илузије

Мислим да је прошло то витешко време да се боримо за истину. Окружени смо лажима и искључиво личним интересима. После свих превара и разочарења више никоме не верујем
(Фотографије: А. Васиљевић)

Глумац Феђа Стојановић имао је задовољство да се протеклих недеља дружи искључиво са својим колегиницама у Атељеу 212 где је истрајавао на једином мушком лику Оца у делу „Дабогда те мајка родила” хрватске ауторке Ведране Рудан. Премијера је требало да буде одржана вечерас на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212, али је због одлуке о забрани јавних скупова коју је донела влада одложено до даљњег. Драматизацију и режију потписује Татјана Мандић Ригонат, драматург је Димитрије Коканов, лекторка Љиљана Мркић Поповић, сценограф Весна Поповић, костимограф Стефан Савковић, композитор Ирена Поповић, док је сценски покрет урадио Игор Коруга. Јунакиње Ведране Рудан тумаче: Светлана Бојковић, Марта Береш, Јована Стојиљковић, Дара Џокић, Бранка Шелић, Исидора Минић, Драгана Ђукић, Софија Јуричан и Љиљана Стјепановић.

„Дабогда те мајка родила” на сцену доноси причу о односу између мајке и кћерке, о животу и смрти. Зашто је ова прича данас занимљива?

Разумео сам овај роман као неку савремену Алису у земљи чуда где главна јунакиња пролази кроз девет различитих судбина које утичу на њен живот. То је прича о отуђености, неразумевању, недостатку праве комуникације. Ведрана Рудан је вешто, како то већ она уме, склопила причу која је и горка и духовита. Редитељка Тања Мандић Ригонат успела је да уради одличну драматизацију романа и да је редитељски упакује у представу која ће се радо гледати. Само финале ове приче је неочекивано и шокантно што ће нас натерати да размишљамо о сопственим грешкама.

„Девет партнерки, редитељка, сценографкиња, композиторка, а ја сам… Дабогда само радио са женама”

Сам наслов „Дабогда те мајка родила” можемо да схватимо и као клетву, и као жељу и ултиматум. Какве асоцијације и размишљања је вама донео?

Однос између мајке и кћерке је на вечитој клацкалици између љубави и неразумевања. „Дабогда те мајка родила” говори о нераскидивој љубави, а истовремено представља и клетву јер са годинама се ствара бедем неповерења који је непремостив.

Како се у ову прича уклапа лик Оца којег тумачите, будући да је ово једини мушки лик у представи?

Ово је за мене потпуно ново искуство. Девет партнерки, редитељка, сценографкиња, композиторка, а ја сам. Али са женама је много пријатније радити. Оне су вредне, поуздане, кооперативне... Нећу више да их хвалим. Али уживао сам. „Дабогда само радио са женама”. Отац кога тумачим је један морални гад. Како играти такав карактер? Присетио сам се да сам пре много година снимао телевизијски филм у Панчевачком затвору. Недељу дана сам снимао и комуницирао са најгорим криминалцима. Сви су ми говорили да су тамо грешком и да су невини. Тако сам нашао кључ за интерпретацију. Он, Отац, сматра да је угрожен, искоришћен и да је човек који се жртвује за фамилију. А заправо је у насилној инцестуозној вези са ћерком. Гад никад не види себе да је гад. Ту лежи опасност и у реалном животу.

Илија Исидоровић којег сте тумачили у серији „Истине и лажи” вас је научио да брзо мислите. Чему вас је научио лик Оца Ведране Рудан? Колико је захтевно сценски га оживети?

На телевизији сам заиста морао да научим да мислим брзо јер се дешавало да увече добијем текст за сутра ујутру. У позоришту имате времена за студиознији приступ, али је парадокс да је позориште много стресније за глумце. У мојим годинама често постављам себи то питање: да ли ми то треба. Неки моји вршњаци су одавно побегли из театра.

У Атеље 212 сте ушли још 1973. године. Шта се променило од тада до данас? По чему памтите ово позориште?

У Атеље 212 сам на позив Мире Траиловић ушао још као студент. То је било незаборавно. Сви ти велики глумци и дивни људи. Одмах су ме примили као себи равног. А Мира је била царица. Атеље 212 је тада био светско позориште. Пропутовали смо пола света и имали смо третман као највеће звезде. После Мире више никад није било тако. Атеље је тада био авангарда у правом смислу. После су многа позоришта почела да мешетаре и више се нису међусобно разликовала. Мислим да Атеље 212 мора да се врати и постане храбро, провокативно и бескомпромисно позориште. Чини ми се да је Кокан Младеновић био на добром путу, али се нажалост није разумео са ансамблом. Све наде су сада на страни новог управника и по свему изгледа да је он прави човек на правом месту.

Уметност је једно од најважнијих оруђа истине. Колико је деликатно носити се са истинама које боле?

Мислим да је прошло то витешко време да се боримо за истину. Окружени смо лажима и искључиво личним интересима. После свих превара и разочарења више никоме не верујем. Одлично се осећам јер више немам илузије. А све ми је ближа она мисао: „Ја сам заћутао кад сам видео ко је све проговорио.”

Емотивно сте преживели удају кћерке Зоје. Како видите однос оца и кћерке?

Било ми је и драго и болно када се моја кћерка удала и одселила у Луксембург. Лепо је што је са човеком кога воли и што живи у уређеној земљи. А болно ми је што ме ујутру не дочекује њен весели смех.

Ваљда то тако треба... Нас двоје волимо исте ствари. Реку, море, догађања... Срећан сам што није изабрала да буде глумица. То би ме убило кад видим како се муче ови млади људи и живе у лажним илузијама.

Потичете из угледне уметничке породице Стојановић. Ваши родитељи су били учитељи, старија сестра модна креаторка Мирјана Марић... Да ли је данас породица у кризи?

Има пуно уметника у мојој фамилији. То су све гени моје мајке. Сећам се да је као учитељица водила драмску, ритмичку секцију. Умела је да шије и била је свестрано талентована. Од када ње нема готово да се породично не састајемо. Очигледно да породица више нема ту снагу. Свако води неку своју индивидуалну причу и састајемо се само на сахранама.

Коментари3
5eb65
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
.... hvala autorki,hvala Politici a veliko hvala i velikom Fedji iz serije ,,Moj rodjak sa sela" ... ovo je bilo bas ,,Srpski na srpskom",kao na starom dobrom radio Beogradu ..eto i nasa stara dobra Politika ..
Milos miokovic
... ovo je tako lepo receno.... i to malo sto se lepo osecam,to je zbog toga....
Biljana
Ovako dobar članak intervju ne pročitah skoro. Svako dobro gospodine Stojanović! Iluzija bez.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља