И 1999. је непријатељ био невидљив

Прошла је 21 година откако су се 24. марта 1999. године, нешто пре 20 часова, у многим градовима Србије и Црне Горе огласиле сирене за ваздушну опасност. Био је то почетак агресије НАТО-а која ће трајати 78 дана, за многе је то био рат против невидљивог противника јер је авијација алијансе нападала се великих висина изводећи најснажније ударе ноћу.

Двадесет једну годину касније, годишњицу овог историјског догађаја обележавамо у рату против такође невидљивог непријатеља. Није проглашено ратно, али јесте ванредно стање, а агресор је вирус корона, чији би се званични назив ковид 19 лако могао уклопити у војну терминологију. Не гине се од бомби као у агресији НАТО-а, али су животи многих грађана угрожени. Није потребна војна, али јесте грађанска мобилизација да би се овај непријатељ поразио. Уз здравствене раднике, као и 1999. године, значајну улогу имају полиција и војска.

Агресија НАТО-а није имала последице само по грађане СР Југославије, био је то догађај који је променио свет. Многи се слажу да су Русија и Кина тада схватиле шта би их могло снаћи – случајно или не баш од тог периода ове две државе су почеле повратак на светску сцену као велике силе са снажним армијама.

У време агресије НАТО-а, у бомбардовању и жестоким сукобима на Косову, погинуле су хиљаде људи, страдало је много цивила. Пописани су погинули војници и полицајци, њих око хиљаду изгубило је живот у борбама против ОВК 1998. и 1999. године, као и током напада авијације НАТО-а. Недавно је још једном најављено и пописивање цивилних жртава.

А до тог рата дошло је због ескалације сукоба на Косову и Метохији. Албански сепаратизам постоји откако је тај простор враћен у окриље Србије, односно Југославије. Недуго по окончању рата у БиХ и Хрватској, у јужној покрајини појавила се ОВК, која је од почетка користила терористичке методе, бомбашке нападе. Затим се прешло на заседе за полицајце и и убиства државних чиновника.

Насиље је ескалирало почетком 1998. године, годину дана пре агресије НАТО-а, и од тада то практично постају ратни окршаји. У лето те године ОВК је разбијена, на Космет долазе међународни посматрачи, „верификатори”, међу којима је било много оних који су практично радили за ОВК и НАТО који је већ планирао интервенцију коју су још назвали „хуманитарном”. Они који целом свету држе лекције о демократији и правди извршили су тешко кршење међународног права подржавши и тиме распламсавши сепаратистичку побуну у једној земљи.

Окршај у селу Рачак био је, практично, окидач за покретање агресије НАТО-а коју је алијанса назвала операција „Савезничка снага”.

Уследили су преговори у Рамбујеу, постављени тако да СР Југославија не може да пристане на понуђене услове. Тада је рат био неизбежан.

Први удар алијансе био је усмерен на РВ и ПВО Војске Југославије. Тај вид војске требало је уништити за три дана, али то се није десило ни до краја рата. Одлучност, храброст и инвентивност пилота, ракеташа и других у првим сатима и данима рата подигла је морал војсци и народу. Штавише, већ четврте ратне ноћи оборен је „невидљиви” Ф-117А, понос САД, што је био и остао јединствен војни успех.

Истовремено, Трећа армија, а посебно Приштински корпус, разбили су снаге ОВК на Космету.

НАТО је бомбардовао инфраструктуру, уништени су многи мостови, а због наводних грешака страдали су становници многих градова. Из команде алијансе ови изгубљени животи хладнокрвно су названи „колатералном штетом”.

Средином априла почела је епска битка на Кошарама. Војска Југославије, на за одбрану неодговарајућем терену, у почетку и бројчано надјачана, успела је да одбрани границу на подручју поменуте карауле.

Док тамо трају огорчене борбе, настављају се ваздушни удари по целој Србији. Међу страдалим цивилима су и запослени РТС-а, што је био ратни злочин без преседана. Страдају Алексинац, Варварин, Ниш... Ракете погађају путничке возове и аутобусе. Напада се електронергетски систем, али је ипак оспособљен. Бомбардована је и амбасада Кине у Београду, што изазива бес у најмногољуднијој земљи света.

Док рат букти, покрећу се преговори, уз посредовање Мартија Ахтисарија из Финске и Виктора Черномирдина из Русије. Истовремено, НАТО у мају покреће покушај копненог продора, почиње битка за Паштрик. Захваљујући херојском отпору Војске Југославије, и ова офанзива пропада.

Првих дана јуна, паралелно са преговорима, ваздушни удари се интензивирају. На крају, усваја се мировни план чија је основа Резолуција СБ УН 1244. Претходно је потписан Војнотехнички споразум којим је регулисано повлачање ВЈ и МУП-а Србије из покрајине и улазак снага Кфора, предвођених НАТО-ом. Последња бомба пала је 10. јуна.

Одмах по окончању бомбардовања, руски војници, који су били део мировних снага у БиХ, изводе легендарни марш на аеродром у Приштини, заузевши га пре доласка јединица НАТО-а. Овај догађај најавио је успон једне нове Русије, а по њему је, у уметничкој верзији наравно, снимљен филм „Балканска међа”.

Крај рата није означио крај страдања Срба на Космету, њих око 200.000 је протерано, а многи су тог лета настрадали као жртве етнички мотивисаног насиља. Уследио је и погром 17. марта 2004. године.

Ипак, двадесет једну годину после НАТО агресије Резолуција 1244 и Војнотехнички споразум су, у сасвим другачијем свету него што је био 1999. године, и даље на снази. И најављеном дијалогу Београда и Приштине, само привремено потиснутог у други план због пандемије вируса корона, требало би и да буду основа за изградњу трајног мира на том подручју.