„Почиње да бива јасно да је дошло време за отказивање Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. Разлог је једноставан: младе жене не могу да путују тамо безбедно… Бразил је сада на првој линији епидемије вируса зика који преносе комарци. Организовање Игара на месту жаришта зике, нешто што је Светска здравствена организација означила као „хитну јавно-здравствену ситуацију међународног значаја”, било би крајње неодговорно. Ко ће ићи у Рио после појаве вируса зика? Неће младе жене које могу да затрудне и ризикују да роде дете са аномалијама. Неће ни сексуално активни мушкарци који ризикују да болест пренесу на партнера. Можда ће отпутовати спортисти, тренери и остали чланови олимпијских тимова”…
Овај текст у „Форбсу”, објављен почетком фебруара 2016 (шест месеци уочи Игара у Рију), јасно говори о томе с каквим су изазовом били суочени организатори тог догађаја. Најбољи шпански кошаркаш је Пау Гасол је тих дана изајвио да „разматра могућност да замрзне сперму”, док је 19 спортиста отказало учешће, углавном у голфу и тенису (Раонић, Бердих, Халеп, Плишкова…). Било је коментара да је вирус био само изговор некима од њих да се не појаве . Ипак, показало се да зика није била претња Играма и да су током њиховог трајања на дневном реду међу новинарима, спортистима и публиком били само спортски догађаји.
Бојкотом први претили Грци
Вирус корона је, међутим, много опаснији од зике, па је приморао Међународни олимпијски комитет (МОК) на потез који у модерној историји игара (од 1896) никада није повукао: одлагање Игара. Од времена хладног рата МОК се није суочио са овако крупним изазовом, а није тешко закључити шта све са собом носи „пресељење у 2021. годину” и колико ће требати и мудрости и снаге и одрицања и новца да 32. летње игре остану упамћене по добру.
Игре су тек са појавом телевизије на олимпијску сцену (Рим 1960) почеле да улазе у своју комерцијалну еру, али су од првог дана ишле руку под руку са уценама и бојкотима. Заправо, све је кренуло претњом Грчке (постојбина античких игара) да ће бојкотовати Друге олимпијске игре у Паризу 1900, позивајући се на „своје право да буде стални домаћин”. Грци, организатори Првих игара модерног доба (1896), успели су да приволе и Американце за своју акцију, па је дошло до заједничког ултиматума МОК-у. Међутим, овај напад је одбијен па су обе земље учествовале у Паризу.
Због Првог светског рата, нису одржане Шесте олимпијске игре у Берлину (1916), на Седмим играма у Антверпену (1920) било је забрањено учешће земљама које су скривиле рат (Немачка, Бугарска, Аустрија, Мађарска, Турска), а Немци су изопштени и четири године касније у Паризу. Врата су им опет отворена у Амстердаму 1928, међутим, тада је Кина одбила да дође јер није желела да учествује на такмичењу на којем су добродошли представници једне агресорске земље - Јапана (у то време беснео кинеско-јапански рат).
Одлуку о домаћину Једанаестих игара (Берлин 1936), МОК је донео на свом заседању у мају 1931, две године пре но што је вођа Национал-социјалистичке странке Немачке Адолф Хитлер преузео власт у својству канцелара. Већ тада било је наговештаја да ће се домаћини оглушити о олимпијско гесло о равноправности спортиста без обзира на боју коже, националност или вероисповест. У немачкој штампи почели су да се објављују написи да олимпијски тим Немачке мора бити очишћен од Јевреја (са места шефа Организационог комитета смењен Теодор Левалд који је имао јеврејске крви), а министар пропаганде Јозеф Гебелс је истицао да спорт мора да служи за припрему будућих ратника.
Чак и кад је у предолимпијској години (1935) фирер потписао „Нирнбершко право”, МОК се није одлучио да Немцима одузме Игре (таквих захтева било из целог света, па и из САД), зато што је Хитлер обећао да ће „Немачка поштовати олимпијска начела”... И поред свих апела, у Немачкој се појавио тада рекордан број земаља (49). Међу њима је била и Југославија, упркос снажним захтевима напредних спортиста и интелектуалаца да се Игре бојкотују или да се уопште не одрже. Међу потписницима Резолуције (текст објављен у „Политици” 5. априла 1936) коју је написао Владимир Дедијер, а одобрио Иво Лола Рибар, били су Александар Тирнанић, Јован Микић, Милорад Арсенијевић, Милутин Ивковић, Ђорђе Лојанчић, Драгош Стевановић, Густав Лехнер, Ђорђе Вујадиновић, Никола Бошковић, Војин Божовић и многи други. Међутим, већ 10. априла Југословенски савет спортских савеза обнародује да ће Југославија учествовати на Олимпијским играма у Берлину, али у главни град Немачке нису отпутовали сви спортисти (фудбалери одбили да учествују).
Дванаесте олимпијске игре (Токио, односно Хелсинки 1940) и тринаесте (Лондон 1944) нису одржане због Другог светског рата, а у Лондону 1948. није било дозвољено учешће немачким и јапанским спортистима, због агресорске политике њихових влада.
Три бојкота у низу
Олимпијске игре у Мелбурну 1956. ушле су у историју као прве одржане на јужној хемисфери, али и прве које су искусиле бојкот. Египат, Ирак и Либан су одустали због Суецке кризе, а Холандија, Шпанија и Швајцарска су повукле своје спортисте због совјетске интервенције у Мађарској.
Двадесет прве игре у Монтреалу 1976. суочиле су са великим изазовом када је танзанијски председник Џулујус Њерере позвао на бојкот, зато што је Канада уврстила на листу учесника Нови Зеланд чији су рагбисти играли мечеве у Јужноафричкој Републици (избачена са олимпијске сцене 1964, због апартхејда). Иако рагби није био олимпијски спорт, 22 афричке земље су одбиле да учествују у Монтреалу (према неким изворима 29, вероватно зато што су неке државе опозвале спортисте са такмичења, док из неких земаља нису ни отпутовали).
Врхунац изазова МОК-а стигао је у наредним годинама, када је дошло до великог бојкота игара у Москви (1980) и Лос Анђелесу (1984) које су водили једни против других САД и Совјетски Савез. Први је бојкот повео амерички председник Џими Картер, као меру против Москве због совјетско-авганистанског рата (избио крајем децембра 1979). Велика већина земаља које су се укључиле у бојкот (укупно 65) учинила је то под утицајем САД. Четири године касније уследио је „реванш”, пошто су Совјети повели исту акцију против Лос Анђелеса, међутим, само 14 земаља (Источног блока) одбило је да учествује (али међу њима чак 58 одсто освајача златних медаља у Монтреалу 1976).
На истеку осамдесетих година прошлог века, МОК се последњи пут суочио са тако великим политичким изазовима, због добро познатих околности (пад Берлинског зида, распад Совјетског Савеза и Југославије). Зато су, поред доласка професионалаца у Барселону 1992, снажан печат тим играма дале и политичке одлуке. Српски спортисти (тада као СР Југославија) на својој кожи осетили су колико су изневерени олимпијски идеали, пошто им је забрањено да учествују у екипним спортовима.
Реч „одлагање” не постоји у уговору
Међународни олимпијски комитет (МОК) потписао је са Организационим комитетом из Токија уговор 2013. године, према којем МОК има право да одузме Игре организатору уколико се оне не одрже 2020. У том уговору нема речи о одлагању Игара, а МОК сходно свом статуту може да их откаже „у случају рата, грађанских немира или бојкота”, или уколико се организатори сложе да је „безбедност учесника угрожена из било ког разлога”.
Домаћини летњих олимпијских игара
Број домаћин година термин
I Атина 1896 6-15. април
II Париз 1900 20. мај-28. октобар
III Сент Луис 1904 1. јул-23. новембар
IV Лондон 1908 27. април-31. октобар
V Стокхолм 1912 5. мај-22. јул
VI Берлин 1916 нису одржане
VII Антверпен 1920 20. април-12. септембар
VIII Париз 1924 4. мај-27. јул
IX Амстердам 1928 17. мај-12. август
X Лос Анђелес 1932 30. јул-14. август
XI Берлин 1936 1-16.август
XII Токио/Хелсинки 1940 нису одржане
XIII Лондон 1944 нису одржане
XIV Лондон 1948 29. јул-14. август
XV Хелсинки 1952 19. јул-3. август
XVI Мелбурн 1956 22. новембар-8. децембар (бојкот)
XVII Рим 1960 25. август-11. септембар
XVIII Токио 1964 10-24. октобар
XIX Мексико С. 1968 12-27. октобар
XX Минхен 1972 26. август-11. септембар
XXI Монтреал 1976 17. јул-1. август (бојкот)
XXII Москва 1980 19. јул-3. август (бојкот)
XXIII Лос Анђелес 1984 28. јул-12. август (бојкот)
XXIV Сеул 1988 17. септембар-2. октобар
XXV Барселона 1992 25. јул-9. август
XXVI Атланта 1996 19. јул-4. август
XXIII Лос Анђелес 1984 28. јул-12. август
XXIV Сеул 1988 17. септембар-2. октобар
XXV Барселона 1992 25. јул-9. август
XXVI Атланта 1996 19. јул-4. август
XXVII Сиднеј 2000 15. септембар-1. октобар
XXVIII Атина 2004 13-29. август
XXIX Пекинг 2008 8-24. август
XXX Лондон 2012 27. јул-12. август
XXXI Рио 2016 5-21. август
XXXII Токио 2020 ОДЛОЖЕНЕ (ВИРУС КОРОНА)
