Ко је „ковидиот”

Сваки човек има право да сам одлучује о свом здрављу – осим када су у питању заразне болести. Док су остале болести приватна ствар појединца, што укључује његов избор да се лечи или не лечи, као и избор начина лечења, у заразним болестима зараженост појединца није само његова ствар, већ је и ствар других људи с којима долази у контакт зато што може и њих да зарази и узрокује њихово оболевање.

То је основни разлог због којег се у случају заразних епидемија ограничава слобода појединца. Област заразних болести је једина област у медицини у којој иза инфектолога и епидемиолога стоји држава са својим репресивним апаратом.

Велика већина људи је свесна разлога због којих мора да ограничи своје кретање и да смањи социјалне контакте у стварном свету. Када људи не могу да остварују своје жеље и своју слободну вољу, они се осећају фрустрирано и незадовољно. Стрпљење је реч у чијем корену је трпљење, а стрпети се значи вољно се самоконтролисати и издржати непријатност онолико колико је потребно. А када људи знају шта је смисао њиховог трпљења, много боље подносе непријатност.

Себични и неодговорни

Актуелна епидемија вируса корона посебно је проблематична због тога што потпуно здрави људи могу бити заражени и данима потпуно несвесно преносити заразу на друге људе. Ако једна особа која је заражена инфекцију преноси на двоје-троје људи, од којих сваки зарази нових двоје-троје, за десет циклуса преношења испостави се да је прва особа заразила укупно 56.000 људи. То је основни разлог због којег здрави људи треба да се изолују – да не би били заражени и да не би, не знајући, заразили друге.

Није мали број оних који или не знају за овај аспект епидемије или знају, али их није брига. Овакви појединци су на социјалним мрежама означени као „ковидиоти” или у преводу вирус корона-идиоти.

Иако реч „идиот” на први поглед асоцира на означавање људи с најнижим количником интелигенције (IQ од 0 до 25), овде је потребно да се присетимо оригиналног значења ове речи. Речју „идиот” у старој Грчкој су означавали оне грађане које није занимало учешће у заједничком животу полиса. Другим речима, она је означавала оне појединце које нису занимали заједнички интереси, него су себично гледали своје уске интересе. У складу с тим, појам „ковидиот” се односи на оне појединце који отписују опасност од заразе, који се неодговорно понашају и зато постају опасни по друге.

Како препознати „ковидиота”? Ево неких типичних изјава и поступака.

„Ја сигурно немам вирус корона.” Овакву изјаву даје особа која се добро осећа, а која не разликује бити заражен од бити болестан. Чак и да се та особа тестирала сат пре изјаве, негативан тест ништа не доказује јер је вирусу потребно неко време да би се умножио до оног броја на који реагује тест.

„Ја сам млад, мени вирус корона не може ништа.” У почетку епидемије било је јасно да најтеже оболевају старије особе, али то не значи да не оболевају и млађе особе. Управо је италијанско искуство показало не само да се озбиљно разболевају и млађи, него и умиру од тешког запаљења плућа. И код старијих некада наилазимо на став „неће гром у коприве” који се оправдава изузетном физичком формом, генетиком и слично.

„Шта вам је људи, то је обичан грип.” Иако је и сезонски грип озбиљно обољење од којег умире значајан број људи, заједница поседује релативни колективни имунитет, док је вирус корона потпуно нов и веома заразан.

Негирање опасности

„Мене штите лук, ракија и драги Бог.” Није мали број ни оних који су чврсто уверени да због неке превентивне мере коју спроводе не могу бити заражени, нити преносити заразу. Нажалост, такво средство једноставно не постоји.

Због оваквих и сличних ставова којима отписују опасност, особе које их заступају нису склоне смањењу социјалних контаката и придржавању других превентивних мера, што их чини опасним и по себе и по друге.

У „ковидиоте” можемо убројати и оне који сматрају да је срамота бити заражен или имати неки од симптома. У страху да ће се осрамотити и бити одбачени од других они се претварају да су здрави и да је са њима све у реду. Блиски њима су они који лажу граничне полицајце одакле су кренули на пут, као и они који у епидемиолошким анкетама прећуткују своје контакте са зараженима, како не би завршили у карантину.