Ова ситуација може да повећа свест о солидарности

Наметнута и неопходна изолација може да повећа свест о солидарности, заједништву, понашању које показује зрелост према заједници а не само личном, да обнови оно што је почело да нестаје, казао је за Танјуг Миомир Петровић, универзитетски професор и писац. Петровићев роман „Black light” објављен пре годину и по дана представља дистопијску верзију будуће Европе и данас је актуелнији него икада. Цењени писац наглашава да мере изолације имају и другу страну огледала за човечанство у целини.

„Овакве глобалне мере само ће повећати страх обичног човека од поједностављених, сензационалистичких и хистеријом прокрвљених медијских слика које нам се намећу последњих двадесетак година. Управо те мере делују као опасан увод у политичком смислу у још опаснија времена. Уосталом, шта ако ова криза послужи да се на глобалном нивоу замаскира и алибира економска криза, која је и пре појаве глобалног вируса почела да се назире”, пита Петровић.

За њега нема дилеме да су се здравствени системи најразвијенијих земаља Запада, поготово земаља чланица ЕУ показали неспремним иако већ десет година прете глобална распламсавања вируса.

„Солидарност и једнакост држава чланица ЕУ на којима је, као на основној доктрини ова унија и формирана, гле чуда, не постоје. А то смо и претпостављали. Човек је човеку вук, политички блокови геостратешки ривали. Либерални капитализам не познаје никакав облик солидарности, тоалет папир у мојим рукама је у мојим а не у твојим и тако ће остати док год могу да анимално браним сваку ролну. Сада се види оно што знамо али се бојимо да о томе гласно причамо: друштво једнаких је друштво горњих 12 одсто и нас осталих несрећника”, поручује Петровић. Он се осврнуо на парадокс доживљаја апсолутне беспомоћности човека у 21. веку без обзира на све израженију технолошку револуцију.

„Лепо је што у карактеристичном емоционалном тону заточени Италијани певају своју химну са балкона, али одјек те химне не може бити већи од неколико блокова зграда. Јер та химна у политичком и националном не представља више ништа. Није представљала ни пре појаве короне, наравно. Нема нације или химне у глобалистичком пројекту који живимо. Шта уколико сада учествујемо у трећем, четвртом чину представе”, каже Петровић и наглашава да је тешко претпоставити шта ће бити свет након короне или током ње. Тврди, међутим, да ће економски систем свакако бити промењен.

„Шта ако се човек, и поред тренутно исказане личне солидарности након свега овога попне на нови ниво суперегоизма? Становник Запада то одавно увежбава. Њему је објашњено да нема где да оде у просторном смислу, уосталом на његов простор се емигрира. У идеолошком смислу, објашњено му је да ван овакве демократије такође не сме да оде. Јер не постоји ништа друго”, наводи Петровић.

О смислу уметности након катастрофа и историјских пасажа које сада проживљавамо, Петровић сматра да уметност апсолутно увек има смисла и имаће га заувек.

„Историјске околности у којима сада живимо се понављају. Додуше сада су увијене у софистицирани технолошки огртач. Задатак уметника је да упозорава макар се испоставило да његове мрачне слутње нису тачне”, каже Петровић.