Њујорк је парализован
Требало је да у ово време будем у Београду и Требињу због договора око трећег по реду „Music & More Summer Fest”, али је све стало. Сви чекамо, дрхтимо од „невидљивог” ратника који разара животе по целом свету, каже за „Политику” пијанисткиња Татјана Ранковић која са својим супругом композитором Јонелом Петројем ове „ванредне” дане проводи у свом стану у Њујорку, на Менхетну, нестрпљиво ишчекујући да све ово прође и „укрца” се на авиона за Београд.
– Њујорк је парализован, као да је ратно стање, улице су занемеле, а сирене амбулантних кола постале још гласније и редовније. Депресивно је, застрашујуће, како због реалне снаге болести тако и због ужасно закаснеле реакције овдашње администрације. Чини се да је Трампу било важније да заташка разјарен вирус и жртвује животе свог народа, а све због берзе и бизниса. Но, није схватио да без здравља нема бизниса. Катастрофа и криминал! Срећа је да наша држава Њујорк има рационалног, реалног и способног гувернера Ендрјуа Куома, који у овом тренутку води земљу. Све је требало затворити и обуставити још у јануару. Сад бисмо били у много бољој позицији – сматра наша саговорница која годинама уназад живи и ради у Америци.
Татјана Ранковић завршила је мастер студије на чувеном Џулијарду, докторирала на Универзитету Рутгерс, а сада ради као професорка na Mannes College of Music at The New School University на Менхетну.
– Сви концерти су нам отказани, сва путовања, а врло могуће и мој музички фестивал овог августа у Требињу. Још ништа није званично одлучено, али будући да помно пратимо стање глобалне ситуације, одлуку ћемо донети крајем априла или почетком маја – поручује Татјана Ранковић уз напомену:
– Универзитет је направио целокупни програм онлајн: користимо све нове електронске платформе за индивидуалне и групне часове као што су и моји камерни састави и Јонелова групна настава за филмску музику. Срећни смо што на тај начин и даље пружамо музику, образовање и морал. Иако је ужасно заморно и потпуно неприродно због тона, конекције, техничких изазова, овакав рад је нешто што нас сада преокупира и испуњава.

Јонел Петрој је са шест година почео дружење са нотама у Уздину надомак Зрењанина, музичко образовање стицао је у Панчеву, Зрењанину, на Музичкој академији у Београду да би се у младим данима отиснуо у свет. Најпре у Париз, а онда у Њујорк. Иза њега је више од 70 дела за оркестар, соло клавир, виолину, глас, камерне ансамбле, оперу, балет, али и надахнута филмска музика... Петројева дела изводили су и Београдска филхармонија, Луксембуршка филхармонија, али и ансамбли и филхармоније у Француској, Немачкој, Русији, Букурешту, Шпанији, САД и многи други.
– Излазимо најчешће у кратке шетње ноћу кад заиста на улицама нема никога. Немамо никакав лични контакт са другим људима, нико не улази у наш стан, ни код кога не одлазимо у посете, сваку врсту комуникације обављамо посредством интернета. Продавци пуштају по једно-двоје људи у продавнице да купе шта им треба. Много тога нема на рафовима, али углавном оно најпотребније је обезбеђено. Нешто што свакако јесте проблем су маске и рукавице којих нема довољно. Свако импровизује како зна и уме. Дефинитивно живимо ратно доба које ова земља не памти. А за овакав рат је најмање спремна – извештава нас са Менхетна брачни пар Ранковић-Петрој.
Татјана Ранковић присећа се времена 11. септембра 2001. године, када је такође била у Њујорку.
– Било је страшно, грозно, али смо са пријатељима могли да се окупимо, поједемо, попијемо, дружимо и плачемо. Сада тога нема. И у Њујорку, као у многим другим земљама, свако вече у 19 часове, људи су на прозорима и терасама где тапшемо и шаљемо поздраве лекарском особљу које даноноћно лечи оболеле пацијенте. Мој омиљени Централ парк у чијој близини живимо, дуго а можда никад више неће бити исти због новоконструисане болнице. Смештена је насред зеленог простора где се иначе одржавају летњи концерти Њујоршке филхармоније. Тужно, недовољно је рећи – примећује Татјана Ранковић чије су мисли усмерене на Београд. Из сата у сат прати вести и саосећа са својим родитељима, породицом у Србији.
– Мама и тата су ми у Београду, што ме такође јако брине. Јонелова мајка и сестра су у Уздину и тамо је још чист ваздух. Јонелова кћерка, син и унук су у Паризу где је исто катастрофална ситуација. Бринемо и за њих. Пуно наших пријатеља је раштркано по свету, тако да смо у контакту преко друштвених мрежа, али много више телефоном јер нас испуњава директан контакт и звук „живог” гласа – вели Татјана Ранковић и додаје:
– Нисмо јачи од вируса и треба заиста обуставити сва путовања, дружења. Знам да је тешко не видети родитеље, децу или унуке, али у овом случају је криминал ризиковати и сматрати да ће дезинфекцијом све бити у реду. Стати са кретањем једини је начин да се заустави преношење вируса. Можда је ово шанса да се више вратимо литератури, музици, уметности, креативном кувању, дугим телефонским разговорима и колико је у овом тренутку важно избегавати сваки додир. А баш тај додир ће уз загрљај, бити још слађи када све ово прође.
Подели ову вест


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.