Понедељак, 06.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сима Муфљуз и други задужбинари

Задужбине у Крагујевцу су после рата национализоване и често остављене да пропадну без бриге „народне власти”
Пожарни дом, задужбина Јелене Радојкић (Фотографије Б. Карталовић)

Крагујевац – Од већине од укупно 36 прича у књизи „Питома лоза” могао би се направити добар филм, не о криминалцима и њиховом брзометном оружју, него о богобојажљивим добротворима који нису мислили само о себи, него помагали другима, остављајући иметак будућим генерацијама. Ауторка књиге је крагујевачка новинарка Гордана Јоцић, уредници Радија „Златоусти” Српске православне епархије шумадијске.

„Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју, слушао је у цркви наш предак, подстицан да даје милостињу и начини себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лопов не приближава нити мољац квари”, написала је ауторка у предговору.

„Питома лоза” нас враћа у другу половину 19. века, када српска грађанска класа, тек у повоју, тражи упориште у ктиторској баштини свете лозе Немањића. Књига прати дешавања и из прве половине 20. века, али и она потоња, после Другог светског рата, када су задужбине у Крагујевцу национализоване и често остављене да пропадну без бриге „народне власти”.

„Послератна судбина задужбина јасно показује да је дошло време 'лопова' и 'мољаца' који су испразнили или искварили оно што се могло искварити, што је носило у себи зрно пропадљивости. Али, нису могли однети оно што увек преживљава, а то је добро дело, и љубав која је уложена у њега, јер љубав, као што знамо – никада не престаје”, поручује ауторка „Питоме лозе”, књиге која нам помаже да схватимо колико је важно шта потомству остављамо, али и упозорава шта нам се може десити ако се низ прекине.

Задужбина капетана Гушића

Задужбинари су имућнији људи, занатлије, трговци, официри, професори, супружници и појединци углавном без порода или они који су остали без деце, као што је то случај са опанчарем Савом Бојановићем и његовом женом Јеленом, који су имали трагичну судбину да сахране сина и три ћерке. Са родбином су водили спор око имања у Косовској улици које су оставили крагујевачким основним школама, као фонд за школовање сиромашних ђака.

„Последњи податак о овој задужбини је из 1955 године. Куће још увек постоје, али управа која је одређена да се стара о њима не врши своју дужност, те то чини Учитељска школа... И ова задужбина је национализована, а Учитељска школа или њен наследник, Универзитет у Крагујевцу, до дана данашњег нису показали интересовање за обнову овог онда.”

Симу Радуловића, обућара, нико није знао по имену, само по надимку – Муфљуз, пише у новинама књижевник Светислав М. Максимовић. „Ко год га је видео мислио је да је убоги сиромах. Надимак је добио зато што се од свих гребао било за чашицу ракије, било за дуван, а његов грош нико није видео... Оног дана кад је умро нико није зажалио... Па ипак, после извесног времена прочуло се не само да је Сима Муфљуз био богат човек, него и да је завештао цркви грдне паре, од чега ће бити изграђена звонара при Цркви Успења Пресвете Богородице, познатијој у Крагујевцу као Саборна или Нова црква.”

Задужбинарска прошлост Крагујевца, пише ауторка „Питоме лозе”, чува успомену и на једног од првих српских архитеката са краја 19. века, Андреју Андрејевића, који је пројектовао Саборну, Нову цркву. Задужбину браће Андрејевић је основао Андрејев брат Светозар, трговац, који је граду завештао куће и дућане, као и пољско имање у Илиној води.

Кућа Јована Ђ. Мирковића, коју је овај професор музике и страних језика завештао библиотеци 1939, умало није трајно претворена у градску радио-станицу 1970. године

„Ништа од овога није реализовано, јер је парк у Илиној води, као и читаво задужбинарско имање браће Андрејевић, како је визионарски прорекао сам Светозар Андрејевић, било 'уксопропраисано' највероватније већ 1945. године Законом о аграрној реформи и колонизацији и стављено под надзор Народноослободилачког одбора Крагујевца. Што се тиче зграда Андрејевићеве задужбине, оне су биле национализоване 1959..”

Задужбина мајора Косте Шамановића и супруге Данице, болница у Равном гају у книћанској општини, завршена 1926, претворена је у мотел 1969. године. Ђаци крагујевачке ОШ „Радоје Домановић” и данас уче у зградама пешадијског капетана Милована Гушића, а његов „Гранд хотел” је национализован 1959. године, од када носи име „Зеленгора”.

Крагујевачки ватрогасци и сада користе Пожарни дом, задужбину осамдесетогодишње старице Јелене Радојкић из четврте деценије 20. века, а легат чувене слепе сликарке Љубице Филиповић Лазаревић ни данас није онаква галерија какву је ова уметница желела да остави Народном музеју у Крагујевцу, пише Гордана Јоцић.

Књигу „Питома лоза” из 2004. године, у издању „Светлости”, требало би, можда, поново штампати. Може бити корисна у тешким временима, какво је данашње, када опака болест и све што иде уз њу притиска све нас, вероватно највише најсиромашније.

Задужбину носи талас 312

Кућа Јована Ђ. Мирковића, коју је овај професор музике и страних језика завештао библиотеци 1939, умало није трајно претворена у градску радио станицу 1970. године.

Звоник Саборне цркве у Крагујевцу

„Те 1970. у Крагујевцу се води акција за отварање радио-станице. У потрази за згодном зградом, тадашњи председник општине Милан Ђоковић, и директор и главни уредник 'Светлости' Томислав Јеринић зауставише се на Мирковићевој кући...”, пише песник Милан Николић, тада стални, хонорарни дописник „Вечерњих новости”.

„И 'Вечерње новости' су у томе виделе велики проблем, па су ту рубрику најавиле на првој страни крупним словима 'Задужбину носи талас 312'. Све је деловало прилично сензационално и далеко је одјекнуло. То је погодило тадашње општинско руководство, па ми се неколико дана касније догодило чак и то да ме у општини сретне тадашњи њен председник, препречи ми пут уз најпогрдније речи, замахне да ме удари. Ја сам његову руку задржао, али ме је ударио ногом у цеваницу. То делује невероватно, али ствари које су уследиле још су невероватније. Милан Ђоковић и Томислав Јеринић су након тога отишли у 'Вечерње новости' код тадашњег уредника Мирка Стаменковића и захтевали да ме избаце из редакције што се и догодило...”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.