Хумор ми у последње време највише недостаје код Словенаца

Ситуација у Словенији, кад је реч о пандемији вируса корона, поприлично је песимистична, каже Габриела Бабник (1979), списатељица, књижевма критичарка и преводилац, која сматра да су неке рестриктивне мере које је донела влада њене земље,конкретно одлука о ограничењу кретања која забрањује прелазак граница општина - дискриминаторске.

– Министарство унутрашњих послова доноси препоруке (да се, на пример, проширене породице у то време не смеју посећивати), што неки схватају строго рестриктивно. Сматрам да би ситуација морала да се решава и контролише разумно, од примера до примера, а пре свега није смислено застрашивати људе. На телевизији гледамо пре свега политичаре, а ја бих желела да буде више стручњака из различитих области. Не кажем да би то смањило страх, глупост и збуњеност људи који се сада опходе једни према другима непријатно и заједљиво (што је, између осталог, најизраженије на друштвеним мрежама), али би можда неки од нас ипак имали осећање да не живе у полицијској држави. И, наравно, дешавају се велики бизниси под маскама. Неко ко је јуче продавао сокове данас је милионер – објашњава Габриела Бабник, чији роман „Интимно је објављен и код нас у издању « Клија », а у којој је наставила да се бави афричком тематиком, започетом у првом прозном делу Кожа од памука (2007).

Афричке теме су карактеристичне за ову ауторку која се се још у свом магистарском раду бавила савременом нигеријском књижевношћу. Њен роман „У високој трави“ (2009) у целости је написан у Буркини Фасо, а заправо говори о Словенији.  За роман „Сушно доба“ (2013) Габриела Бабник је добила Европску награду за књижевност. Књига је изазвала изузетну пажњу и преведена је на 15 језика.

Проналази ли наша саговорница, у овој ситруацији, и нешто добро?

– Наравно, као што се каже, на муци се познају јунаци. Тих неколико јунака, удружених у ПЕН-у, је, на пример, Влади, Скупштини и Уставном суду послало захтев да би Влада Републике Словеније требало да поштује сва Уставом и законима загарантована права држављанки и држављана, да Скупштина не би требало да доноси законе који би ограничавали досадашња права или уводи нова и шира овлашћења репресивних органа (прислушкивање, упад у станове или задржавање без судске одлуке), да словеначка војска не сме да спроводи полицијска наређења, итд – наводи списатељица.

И у околностима изолације Габриела Бабник се, каже, дружи са  колегиницама и колегама, али наравно на мрежи. Саставља и потписује апеле за ограничавање говора мржње, мало седи на балкону са својом дечицом, а мало и чита и за сада само размишља о новом роману. На питање шта чита и колико читање може да помогне, одговара:

– Читам од Дамира Каракаша до Ане Шнабл (Schnabl). Све што ми дође до руку. Ослањам се на своју библиотеку, али и на књиге у електронској форми које могу да позајмим на Библосу. Наравно, читање може бити спасоносно по живот. Мени га спасава последњих 35 година. Кажу да су писци наводно отпорнији на изолацију. Не бих се с тим сложила у потпуности. И ми писци смо људи који морају у радњу. И ако се тамо неко дере на вас јер вам је марама склизнула са уста, или ако вас комшије посматрају са балкона, не знате да ли сте још тамо где би требало да будете… Или ако се нађете у лифту који се заглавио.
 
Својим читаоцима у Србији  би препоручила да се држе хумора.

– Хумор је оно што ми у последње време највише недостаје код Словенаца. Више не знамо да се смејемо, већ се само свађамо. Пре свега, требало би да сваки дан посматрају као да им је последњи, без апокалиптичких нијанси. Нека узму у руке књигу, књиге, које су одувек хтели да прочитају, а нису имали времена, воље, итд. У књигама се, наиме, крије све оно што је најлепше, најбоље, све што људска бића могу – поручује Габриела Бабник. 
 
Г. Поповић
(превела са словеначког Аленка Здешар Ћириловић)