Субота, 16.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВАЦЛАВ МАРХУЛ, чешки сценариста, редитељ, глумац и продуцент

Време великог тестирања свих нас

Вацлав Мархул (Фото: прес служба 76. Венецијанског фестивала)

Заустављен биоскопски и фестивалски живот филмова, стваралачки и лични живот аутора смештен у изолацију, чувена канска палата претворена у стационар за бескућнике, британски филмски еснаф обелодањује да је већ сто педесет „филмаџија” остало без посла, њихове словачке колеге обраћају се влади за помоћ у егзистенцијалном преживљавању. Читава једна бранша и код нас и у свету живи у неизвесности од дана после епидемије.

Чешки сценариста, редитељ, глумац и продуцент Вацлав Мархул (Праг, 1960), аутор филма „Обојена птица” за који је недавно на 48. Фесту освојио награду за најбољу режију, дели судбину својих српских и светских колега над којима се овај вирус надвио као црна птица злослутница. У интензивним електронским препискама за „Политику” каже: „Изузетно ценим освојену награду у Београду, јер је квалитет конкуренције на Фесту био ове године веома висок”, а својим српским колегама поручује и следеће: „Очигледно су ово времена великог тестирања за све нас. Али, удружимо снаге и на крају ћемо сигурно победити ову болест.”

Мархул је свестан да његова „Обојена птица” није филм који би разгалио и орасположио гледалиште у ово време опасности по живот, љубитеље филма који већином проводе време поштујући прописане мере изолације и социјалне дистанце. Али, с друге стране, када се поново укаже могућност, свој филм препоручује за гледање као „безвременску и универзалну причу о борби између светлости и таме, добра и зла, истинске вере и организоване религије и многих других супротности”.

Они који су његов трочасовни црно-бели филм, који жестоко „удара” у стомак, већ видели на Фесту знају о чему Мархул прича. Јасно им је и зашто је готово 11 година истрајно и мукотрпно радио на адаптацији истоимене књиге пољског аутора, имигранта у САД Јиржија Косинског који је шездесетих година прошлог века доживео и оптужбе за „креирање лажне биографије”, јер је књигу у жељи да обезбеди најбољег издавача „продавао” као аутобиографску. На питање зашто му је ова књига (објављена 1965) толико значила, Вацлав Мархул каже:

„Она ме је дубоко потресла. Да ли књига одражава сопствена искуства или не, за мене је било и остало потпуно ирелевантно, јер суштински елемент уметничког дела није његова биографска истина већ истинитост. Увек у свему идем срцем, без калкулација и срце ми је говорило да то неће бити ни ратни филм ни филм о Холокаусту већ универзална прича о борби светлости и таме, која ће и мени лично, али и свима поставити многа непријатна питања и ставити нас све заједно у ситуацију да се сами боримо за одговоре.”

Многи пронађени одговори боле?

Веома боле, до те мере да сам имао недоумице у вези са сврхом и судбином хомо сапијенса као врсте. Све сумње у човека су ме толико болеле да сам морао да се држим свега позитивног. Управо у томе и лежи магија, само у тами сам могао да видим светло. Суочавајући се са злом дошао сам до непоколебљивог уверења да добро и љубав морају нужно постојати. Тако сам ја разумео роман Косинског. Као сјај наде кроз сав прођени ужас.

И у књизи и у филму много је суровости, гледаоци то често не могу да издрже до краја?

У филму самих сцена суровости готово да уопште нема. Има назнака и атмосфере да ће се неки ужас догодити или се догађа. Нема ничег експлицитног, већ гледалац у својој глави развија даље сцене и њихов смисао. Све је заправо у гледаочевој глави, у његовом уму. Ниједно уметничко дело не може да испоручи тако сирову и бруталну стварност. То и није његова сврха и сваки такав покушај увек ће пропасти. Уметност је способна да такве приче третира емпатично, а пре свега истинито и са разумевањем.

Током 11 година припрема и настанка овог филма, колико је времена отишло на откупљивање права за снимање филма према роману?

Све укупно, пуна 22 месеца. Читавих осам месеци ми је било потребно да тачно сазнам ко има право на књижевни легат Јиржија Косинског и то није било нимало лако. На крају сам нашао ко је овлашћен, „Спертус институт за јеврејско учење и вођство” из Чикага. Сам сусрет и разговор са три господина, представника института, у Прагу још 2009. године, за мене је био потпуно неуобичајен. Био сам „испитиван” о томе зашто сам хоћу да екранизујем ову књигу, зашто сам баш њу одабрао, како планирам то да изведем, каква су моја уверења у вези са материјалом из романа? Схватио сам да су се они морали уверити у то да нисам неки шпекулант који би купио права зарад касније препродаје или слично. Следећих 14 месеци трајали су тешки, али поштени преговори око услова и цене.

А колико је трајао процес писања самог сценарија?

Написао сам 17 верзија сценарија за пуне три године. Знате како, филм се, за разлику од романа, не заснива на речима већ на сликама. Ниједно прилагођавање филму не може потпуно да се подудари са оним што је већ створено у машти читаоца књижевног дела. Камера је увек бескомпромисна. Она нуди само поглед редитеља и никог другог. Адаптација романа може да буде успешна само ако естетски концепт филма, сам наративни стил и порука филмске приче, створе код гледаоца исти емоционални и интелектуални утицај какав је имао роман на његове читаоце.

Многи читаоци романа Косинског маштали су у боји, а ваш филм је црно-бели?

Сматрао сам да би снимање филма у боји било права катастрофа. Све би изгледало потпуно уверљиво, али лажно и комерцијално. Одлука да снимам у црно-белој техници и то 35-милиметарском камером – јер је негатив по мени и даље незамењив пошто филму даје неку врсту посебне магије, била је у самом старту усмерена на појачавање основне наративне линије.

Многи се питају зашто филм нисте снимили на енглеском језику на којем је роман и написан. Уместо тога ваша „Обојена птица” је на некој чудној мешавини многих словенских језика?

И сам Косински је у предговору своје књиге написао да се прича догађа негде у Источној Европи где народ говори чудним дијалектом. Из тог разлога сам одлучио да употребим неку врсту „словенског есперанта”, неког створеног пансловенског језика. Од самог почетка сам био уверен да би енглески језик потпуно уништио аутентичност „Обојене птице”.

Највише српских речи у оквиру тог „словенског есперанта” чујемо у дијалозима које Харви Кајтел као католички свештеник има у филму?

Ха, могуће, али то је све у оквиру тог смишљеног есперанта. Харви Кајтел и Џулијан Сандс су једини од великих звезда који се сусрећу у заједничким сценама у филму. Други се нису сусретали, али сваки од њих – од Кајтела, Сандса, Стелана Скарскарда, Уда Кира, Берија Пепера и других, заволео је сценарио и прихватио улогу у филму. Све је почело од Стелана на којег сам и мислио када сам писао лик немачког војника Ханса. Упознали смо се пре неких 26 година у Прагу, он је брзо потврдио жељу за учешћем и то ми је било веома драгоцено и у преговорима са осталим глумцима.

Да ли би овај ваш филм био толико снажан и раздирући да главни јунак није дете?

Знате како, ми одрасли имамо своје прошлости којих смо свесни, а истовремено можемо да замислимо и будућност. То за дете не важи. За дете је прошлост невероватно плитка вода у којој је немогуће пливати, а будућност оно може замишљати само неколико дана унапред. Неколико клиничких психолога које сам консултовао, рекли су да деца, ма колико то звучало парадоксално, прихватају стварност далеко лакше него одрасли. Прихватају стварност каква јесте и то је квалитет који им помаже да преживе, јер им он дозвољава да верују да су ужасне ствари нешто нормално. Управо се ово и догађа са нашим филмским дечаком. Он је спасен захваљујући отпорности која му је омогућила да толерише ужас. И у самој књизи и у филму тај дечак је својеврсни симбол свих оних стотина хиљада деце која су живела у рату, лутала уништеном Европом, изгубила родитеље. И сада је тако широм света где год се дешавају војни сукоби. И управо је то још једна од веза теме мог филма са данашњицом.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Panonski mornar
Uz dužno poštovanje potpisnici gornjih redova hoću, po drugi put, da upozorim na pisanje prezimena češkog reditelja. Píše se i čita kao Marhoul.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.