Бехар у престоници српског трешњарства

Трешњин цвет обожавају многи народи и културе, међу којима предњаче Кина и Јапан. За њих је она симбол нежности и чистоте, пролећа и младости... Али немају само ове земље привилегију да уживају у раскоши трешњиног цвета. Ова воћка се одомаћила на неколико километара од центра града у „малој Калифорнији” – Гроцкој. На благим падинама ове општине, што гледају на Дунав, трешња успева око 120 година, а ових дана грочански брежуљци беле се од њеног цвета.

А свега овога можда не би било да гинеколог краљице Драге Машин, Јован Ј. Јовановић, није купио 80 хектара земље и засадио плантаже трешања.

– Доктор Јован Ј. Јовановић био је један од оснивача савремене гинеколошко-акушерске службе у Србији, али он није био само лекар, већ и зачетник модерног воћарства у земљи. Захваљујући њему, Гроцка је и данас центар ове пољопривредне гране у Србији. Доктор је још у току специјализације у Аустрији запазио како се тамо успешно узгајају различите сорте воћа и заинтересовао се за трешњу. При повратку у земљу меркао је прилику да подигне плантажу на земљи доброг квалитета и на месту које није било далеко од највећег потрошачког центра у земљи, Београда – прича Зорица Атић, директорка Центра за културу у Гроцкој. Она истиче да је агроном Тихомир Николић дао немерљив допринос да би се сазнало за др Јовановића и грочанске трешње.

У одабиру локације помогла су му истраживања стручњака из Аустрије који су за потребе краља Милана испитали целу Србију. Они су Гроцку означили као најбоље поднебље за воћарство по климатским условима и структури земљишта.

– Почетком 20. века срећа му се осмехнула. Општина Гроцка запала је у дугове због реновирања Цркве Свете Тројице. Решење за отплату потраживања нашла је у продаји својих утрина, заосталих још од турских беговских и спахијских имања. На јавној лицитацији 1906. године, са цилиндром на глави и у фијакеру, појавио се и доктор Јовановић. Понуђеном ценом за педесет процената премашио је грочанску породицу Бећаговић. Богата породица је изгубила, али је на добитку била цела Гроцка – каже Атић.

Велико докторово имање састојало се из два дела и било је смештено у местима Рупе и Козјак на прилазу Гроцкој. Од 1906. до 1908. године на овом винородном тлу он подиже засаде трешње са око 7.000 садница које су по квалитету, крупноћи и родности биле најбоље у Србији.

– То је био изузетан подухват јер се у Гроцкој пре њега трешња није гајила за продају. Такву и толику плантажу под трешњом ни до дана данашњег нико није подигао не само у Србији, већ ни на целом Балкану. Најприсутнија је била француска сорта „лионска рана”, али и „гермерсдорфска” и „хеделфингенска”. Била су то тешка имена па су убрзо добиле надимке „докторка”, „керминка” и „херц”, због боје сока и облика плода. Локални називи су толико одомаћени да мали број произвођача зна њихова изворна имена – истиче Атић.

Трешња је у поља испрва ушла стидљиво, као воћка која се сади и калеми око сунчаних винограда ради хладовине, да би потом зашла у шпалире винове лозе и на крају потпуно потиснула и виноградарство и ратарство. Двадесетих година прошлог века потражња за садницама трешње постаје толико велика да су домаћи произвођачи формирали расаднике. Трешња се шири најпре у Гроцкој, а потом у селу Ритопеку, које је данас грочанско насеље са највећом производњом трешње. Педесетих година је производња трешње у Гроцкој премашила потребе Београда и од тада она осваја нова светска тржишта.

Наоружани чувари и пси

Како је нова воћка била драгоцена, а 80 хектара земље много, доктор Јова је своје засаде опасао дубоким шанцем да би их обезбедио од нежељених посетилаца и крађа калем-гранчица.

– Пошто Грочани за чуваре нису били пожељни, имање су чували радници бугарске и албанске националности са пушкама и псима шарпланинцима. И поред таквих мера, доктору Јовану није успело да нову сорту трешње сачува. Једна анегдота каже да је дошло до клизања земљишта ка Дунаву па је неколико садница „изашло” ван шанца, што су Грочани искористили за скидање калем-гранчица – прича Зорица Атић.

Имање дато беземљашима

После Другог светског рата докторово имање држава је национализовала и поделила га „беземљашима”. А онда га је за неку годину опет експропријацијом одузела – део је добио ПИК „Гроцка” за потребе воћно-лозног расадника, а други део је држава испарцелисала и продала грађанима. Ту је викенд и породична зона Гроцке, где у баштама и данас расту сласне француско-грочанске трешње.

Успомену на др Јована Јовановића за сада чувају једна мала улица у Гроцкој и грочанско-француска трешња, која у читавој Србији носи популарно име „докторка”.Доктор Јовановић био је један од оснивача и пионира савремене гинеколошко-акушерске службе у Србији. Рођен је 1870. године у Београду. Студије и специјализацију завршио је у Бечу. Његовим залагањем 1902. године почела је да ради Женска болница краљице Драге на Врачару, основано добровољно друштво „Српска мајка”, Среско породилиште у Гроцкој... Био је у два наврата шеф Гинеколошко-акушерске болнице и управник школе за бабице. Подигао је и зграду у Улици кнеза Милоша, где је био његов приватни санаторијум, у којој је данас хотел „Ексцелзиор”. Умро је 1923. године у Београду, а његова сахрана на Новом гробљу била једна од најимпозантнијих у то време.