Да сам сачекао Кокалиса, где би ми био крај...

Баш у ово време, у пролеће 1974. године, уочи Мундијала у Немачкој, за Црвену звезду је дебитовао Милош Шестић, један од њених највећих дриблера, заменивши дрес пазовачког Јединства црвено-белим. Тада је популарни Шеле, који је тек напунио 17 година, добио шансу, о каквој маштају многи дечаци. Да заигра за један од наших највећих клубова.

Он је тада у Љубљани против Олимпије, у првом мечу, заиграо неких петнаестак минута и то уместо легенде клуба Јована Кулета Аћимовића, да би већ у наредном колу код куће, био у саставу и на нашем највећем стадиону, против Челика из Зенице. Веома брзо постао је љубимац Звездиних навијача. Овај мајстор фудбала, по многима претеча данашњег Месија, могао је много више у каријери, ипак, звездане тренутке доживео је како каже  у вољеном клубу. Данас је Милош један од многобројних скаута у клубу, а већ идуће године спрема се да оде у заслужену пензију, као и већина његових фудбалских вршњака који су жарили и палили нашим теренима.

Шта Вас то везује за саме фудбалске почетке?

Фудбал сам почео  релативно касно да играм, негде у тринаестој години, и то у Јединство из Старе Пазове. Ту сам се задржао две године, а онда ме је довела Звезда. Биле су то лепе године мог младалачког живота, када су фудбалери били веома популарни.

Тренирали су Вас многи тренери, ипак, општи је утисак да је на ваш фудбалски пут највише утицао Миљан Миљанић?

Миљан је у то време био највећи тренерски аусторитет, човек коме се веровало. Мада је било и оних који га нису волели. Он је за мене убедљиво био највећи и најбољи тренер. Тренирао ме је и у Звезди и у репрезентацији. Његови тренинзи имали су динамику, знао је да приђе играчу да му наметне своју идеју. На крају сви су били задовољни. Миљан је највише ценио рад и само рад. Све остало је долазило.

Шта за Вас представља Црвена звезда?

Све у мом животу. У том клубу сам остварио све своје снове. Звездин дрес сам облачио преко 400 пута. Онај ко је носио дрес Звезде добро је знао да добри резултати доносе и много бољи рејтиг у Европи. Самим тим и играчу скаче цена. То је код сваког од нас имало посебну такмичарску драж. Звезда је била и остала наша највећа спортска институција.

Коју утакмицу посебно памтите у вољеном дресу?

Сваку ону победу против највећег ривала. Те утакмице са нашим комшијама са друге стране Топчидерског брда имале су праву драж. То је у правом смислу био дерби, о коме се говорило месец дана пре и месец дана после тог дуела. Данас дерби полако губи своју основну нит. Можда посебно памтим ону утакмицу, дерби са Партизаном на ЈНА, када смо победили ,,вечитог ривала” са 4:1 и када сам  дао онај чувени гол Бороти. Искористио сам неспретност њиховог чувара, и тај гол је дуго био на спортским шпицама. Сећам се да сам тада дао два гола. За те мечеве никоме од нас није требала нека посебна инспирација. Било је довољно да изађете на терен и видите пуне трибине навијача.

За репрезентацију Југославије сте одиграли 21. утакмицу. Шта посебно памтите?

Сада када погледам са ове дистанце, можда сам могао и коју утакмицу више да одиграм за државни тим. Али не жалим због тога. То је сада далека прошлост. Посебно памтим онај меч у Дрездену против Немачке, када сам постигао погодак, који је био веома важан у квалификацијама за Првенство Европе у Француској 1984. године.

После Звезде играли сте такође у црвено белом дресу, бранили сте боје грчког Олимпијакоса?

Биле су то две феноменалне сезоне у мојој играчкој каријери. Добро сам играо али после једног неспоразума са тадашњим председником клуба Дајфасом, који ме је лично окривио након једног несрећног пораза, растали смо смо веома брзо. Све се некако брзо одиграло. Да сам сачекао новог председника Кокалиса, ко зна где би ми данас био крај. Верујем да би и дан данас био у Атини.

Шта се радили после играчке каријере?

Као и већина отишао сам у тренерске воде. Најпре сам завршио тренерску школу, почео сам у Звезди да радим са младима, па у Обилићу, па са Тошом Манојловићем у Војводини, па са Јоспом Пирмајером такође у Војводини. А онда ме је Драган Стојковић Пикси поново вратио у Црвену звезду. Данас сам скаут, чекам да одрадим још једну годину па да одем у заслужену пензију.

Шта Вас је највише красило као играча?

Дефинитивно то је био дриблинг, на који многи моји ривали нису имали прави одговор. Тога данас више нема, или га је све мање. Зато се посебно дивим Месију, који и даље покушава да дриблингом превари своје противнике. Публика то уме да цени.

Која је разлика између ондашњег и данашњег фудбала?

Искрено, ја ту не видим неку велику разлику. Често погледам оне наше утакмице са Хајдуком, Динамом, Партизаном... Играло се и тада веома брзо, оштро. Ништа ми не заостајемо за данашњим фудбалом, где је по мом мишљењу превише шаблона. Чини ми се као да се изгубила она маштовитост, лепота потеза због које су гледаоци долазили на утакмице.

Леп играчки период провели сте и у Новом Саду?

Био сам капитен оне чувене шампионске генерације 1989. Тада су дрес Војводине носили Михајловић, Јокановић, Воркапић. Они су тада били клинци за мене, јер сам од њих био старији и по десетак година. Али, били су то сјајни играчи који су касније направили лепе играчке и тренерске каријере. Тренирао нас је Љупко Петровић. Имали смо сјајну атмосферу за коју смо били задужени Шапурић и ја. И на тренинзима се нисмо штедели...

За чим данас жалите?

Можда сам могао да остварим бољу тренерску каријеру. Баш у време када сам требао да идем у Кину код Слободана Сантрача и Пеђе Станојевића умрла ми је супруга. Нисам могао да оставим децу. Тако је пропао мој одлазак у Кину.

Наше најбоље фудбалере на путу ка првенству Европе очекује бараж. Какве су по Вама шансе нашег најбољег фудбалског тима?

Имамо добру генерацију фудбалера, али, немамо атмосферу. А без ње данас нема напретка. Смета ми када видим како наши репрезентатуивци ,,гину” за клупски дрес, а када дођу у Србију, као да су на одмору. Тога некада није било. Поштовао се дрес репрезентације изнад свега.