Како данас живе наследници Алије Сиротановића

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Како три деценије од одласка комунизма живе наследници Алије Сиротановића у земљи која је изродила некад најбољег ударника у СФРЈ? Како се у жилавим транзиционим временима према радницима опходе држава и власници компанија и где су на лествици угодног живота смештени они који у новом друштвеном и вредносном систему раде најтеже и најгоре плаћене послове у БиХ, а који су некада, како се то кроз сету све чешће чује, са далеко више достојанства и поклича дочекивали првомајске уранке и Међународни празник рада?

Данило Милановић у Бањалуку је дошао из Новог Травника (ФБиХ), где је пре рата радио као монтажер кранова. Живи од око 200 евра пензије стечене на пословима на којима је због ризика зарађивао велику плату. Када је силом прилика избегао из родног места, дочекао га је нови град, али и нови систем, у којем је петнаест година радио без дана уплаћеног стажа. Иако ће ове године због пандемије излетишта бити пуста, убеђен је да радници немају разлог за славље. „Радника пре рата ни суд није могао да отпусти! Данас запослене отпушта ко како хоће, док раде за бедну плату. Тешко је наћи кривца, околности нису црно-беле, али се власти од 1995. нису ознојиле да раднику понуде достојанство”, испричао је Милановић за „Политику”.

Алија Сиротановић, рудар из Брезе познат са југословенске новчанице, обожаван од двадесет милиона људи, у оно време је одбио понуде да узме стан, новац и награде, изговоривши речи које ће постати својеврстан мото једне епохе, када је затражио само да ради још више за своју земљу. Сем што те земље одавно нема, нема ни већине предузећа, колектива и рудника у којима су радили они којима је Сиротановић био узор, а и прича о човеку који је обележио једно време из данашње перспективе и система задешених „вредности” пре би се сматрала суманутим инцидентом.

Времешни Бањалучанин Иле Јандрић убеђен је да од распада Југославије радници немају ни разлог ни вољу да празнују. Они су, каже он за наш лист, обесправљени, а све је подређено онима који јуре за новцем. „Узели смо са Запада све оно што не ваља, а оно што треба – нисмо. Слобода на папиру не чини живот. Нестало је критичне популације. Некада је радник био цењен, сваки студент је добијао посао, али се нашло довољно њих да 1968. натерају Тита да устукне. У општој слуђености, данас не знамо ни да се боримо за оно што нам истински треба. Млади мисле да се све решава у кладионици, а без муке и рада нема живота.” Некада је, каже, свако дете са села могло постати доктор наука, а данас се диплома купује. „Сви смо одговорни и немам објашњење како је могуће да имамо тако паметне људе, а да толико лутамо.”

У Бањалуци је први раднички уранак организован 1906, у време Аустроугарске, а немало потом и први штрајк. Када је после Другог светског рата радничка класа преузела власт, Први мај славио се масовно, а хроничари уз широки осмех подсећају да су радници у Југославији од зоре градским оркестром позивани на излете у природу.

Из данашње перспективе, безмало митски изгледају сећања радника из 20. века и сада већ историјска прича о Алији Сиротановићу који је толико волео свој посао да је од Тита тражио само већу лопату како би могао да ископа више угља. Радници у рударству данас зарађују просечних 635 евра, око 150 евра више од просека. Запослени у трговини и преради мање од 400 евра, док грађевинци имају просек од 335 евра.

Ко је заказао?

Економиста Зоран Павловић за наш лист каже: „Положај радника је био на ниском нивоу и пре тегова који су им стављени због ситуације с пандемијом и они не могу да остваре услове за пристојан и достојанствен живот у овој земљи”.

На питање о радним условима у јеку епидемије вируса корона једна бањалучка касирка за наш лист испод маске проговара: „Добили смо понуду да потпишемо за десет одсто мању плату или да нас прогласе технолошким вишком. Маркети раде у једној смени, и та смена нам траје десет и више часова. Посла је далеко више него до пре неколико месеци, плате су смањене, а део радника је отпуштен.” Додуше, у неким маркетима исплаћени су и стимуланси, а лекари и полицајци добили су државну помоћ од по 500 евра, али они нису једини који су се нашли на дугачком списку оних који су у првим редовима борбе против вируса корона.

Ранка Мишић, председница Савета синдиката РС, за „Политику” каже да радници овај Први мај дочекују са страхом и досад највећом бојазни да би ионако ниске плате и радна места могли бити угрожени. Таман када се, каже, почео указивати оптимизам, након што је крајем минуле године дошло до раста најниже плате у РС и већих примања у појединим гранама, стигла је пандемија и брига да би радници, по обичају, на крају могли извући најдебљи крај.

„Да није оваква ситуација имали бисмо протестну шетњу, са захтевом за повећање најнижих плата. Сада нам је примарно да сачувамо радна месте и постојеће плате. Прогнозе нису ружичасте, морамо да тражимо решења, чекамо да се отворе границе и да се изборимо с претњом урушавања БДП-а и стандарда грађана, а верујем да је то могуће уз добре мере”, рекла је Ранка Мишић.

Мит о човеку и јунаку социјализма изграђен је паралелно с другим вредностима Сиротановића – човек великог срца, патриота, другар и пријатељ, скроман и од државе поштован. И док се три деценије касније та времена махом посматрају само кроз призму стратешких националних грешака и посрнућа, олако се – чује се све чешће – прелази преко сентимента који генерације из тог времена имају према начину на који се држава односила према радницима и грађанима.

Можда тада и није случајно настао мит о житељу Брезе, у којој живе и Алијини потомци, који се и данас с поносом сећају приче како је чувени рудар јула 1949. победио Руса Алексеја Стаханова у ископавању угља. За осам сати ударничког рада, са својих осам камарата ископао је 152 тоне угља, односно 253 колица, пребацио норму за 215 одсто и срушио дотадашњи Стахановљев рекорд за 50 тона. Постао је светски рекордер у ископавању угља.

Када га је Тито упитао шта би волео да му испуни, Алија је одговорио: „Волео бих само већу лопату, да можемо боље и више да радимо и брже изградимо нашу земљу.” Нови стан у Брези је одбио, рекавши да има кућу надомак Брезе и да стан дају некоме ко нема смештај. У Крагујевцу су му понудили да изабере ауто по жељи, Алија је показао – црвеног фићу. Медији се повремено сете приче која данас изгледа као фикција, па су једном приликом пренели речи медицинске сестре која је радила у болници где се Алија лечио. „Кад год би неко ушао у собу у којој је лежао, Алија би устајао из кревета и поздрављао га. Без обзира на то да ли је то био лекар, медицинска сестра, сервирка, чистачица... Иако је био болестан, није му никада било тешко да устане, поштовао је све људи и пре свега посао којим се они баве”, испричала је докторка Јасмина.