Може ли да озелени црвена планета

Научници годинама размишљају да ли постоји начин да се сува и хладна површина Марса озелени како би била погодна за живот људи.

Идеја је толико популарна да је више пута коришћена као тема у научнофантастичним романима и филмовима.

Још није познато да ли је ова идеја спроводљива. Није познато ни да ли на планети постоје довољне количине угљен-диоксида који би, повратком из тла у атмосферу могао да створи заштитни слој од којег би и температура на површини Марса порасла.

Стручњаци још немају одговор на питање којом технологијом би то могло да се уради, али је Илон Маск, милијардер, власник „Тесле” и научни ентузијаста истакао да би то могло да се уради слањем нуклеарних бомби које би експлодирале на половима планете. Топлота која би се ослободила експлозијом ослободила би угљен-диоксид који је вероватно заробљен на половима Марса што би довело до стварања ефекта стаклене баште и подизања температуре на површини.

Данас поуздано знамо да на Марсу не живе Mарсовци, мада је могуће да под земљом живе одређене врсте микроба, преносе електронски медији.

НАСА и ЕСА више од 50 година планирају и спроводе роботске мисије кроз које су на површину планете спуштали возила која анализирају тло, сликају и шаљу податке назад на Земљу како би их научници проучили.

Данас је познато да је Марс некад имао јако магнетно поље које је временом ослабило, затим, некада су његовом површином протицале реке од којих су данас остали празни речни канали, а било је и језера која су такође пресушила. Сва та сазнања променила су и наш начин разумевања ове планете и заинтересовала велики број научника који данас проучавају податке који свакодневно стижу.

Научним истраживањем утврђено је да је велики део угљен-диоксида ове планете одлетео у свемир, а мала количина која је остала могла би да се врати у атмосферу.

Атмосферски притисак на Марсу је око шест милибара, то јест свега пола процента притиска који влада на површини Земље. Угљен-диоксид се налази на половима у виду гаса који су апсорбовале реголитне стене. Притисак преосталог гаса мањи је од 100 милибара, док би само 20 милибара од укупне количине могло да буде пуштено у атмосферу. Иако је то мала количина, она је велика у односу на свега пола милибара атмосферског притиска планете тако да би могла да је загреје и да одледи залеђену воду.

На Земљи има довољно угљен-диоксида – његова количина знатно је увећана сагоревањем фосилних горива. Међутим, да би озеленели површину Марса, не би био довољан сав угљен-диоксид који је човек створио од почетка своје историје. За озелењавање било би потребно милион брегова, дугачких на километре широм Марса, пуних угљен-диоксида.

Други начин озелењавања без употребе велике количине угљен-диоксида јесте стварање и пуштање у атмосферу гасова који се стварају кроз ефекат стаклене баште који би лакше ослобађали температуру. Ипак, оба начина су сведена на ниво теорије, јер још немамо техничке могућности ни да пошаљемо људску мисију на Марс. Међутим, технологија вртоглаво напредује из дана у дан што даје наду да ћемо у будућности доћи до најбољег решења како да се безбедно преселимо на другу планету, али и да нашу што више очувамо за будућа поколења.