Гласом и микрофоном против панике

Дигитални Архив „Симић” – бесплатна онлајн ризница с више од хиљаду документарних записа и фотографија – однедавно је богатији за још један одељак. Оснивач овог својеврсног виртуелног музеја Драгослав Симић, дугогодишњи радијски новинар и уредник Документарног програма Радио Београда, покренуо је садржај назван „Против панике”. Како би мотивисао људе да не клону духом у јеку пандемије ковида 19, Симић је направио серију документарних разговора с нашим успешним сународницима који претежно живе у иностранству. Саговорници од Њујорка до Сингапура – уметници, научници, универзитетски професори – поделили су искуства о томе како се носе с карантином и изолацијом за време глобалне претње од вируса корона.

Из ових интервјуа можемо да сазнамо и како свет види нас. Тако ликовни уметник Миленко Првачки, који живи у Сингапуру, каже да је у тамошњим вестима објављена слика с Београдског сајма као пример – ширења панике међу становништвом. Првачки је посведочио и да Сингапур, често помињан у свету као пример добре борбе против вируса корона, иако има приватне болнице, такође има добро организован здравствени систем, због чега није било драстичних ограничења у кретању грађана.

С друге стране, у Њујорку, глобалном жаришту пандемије, ковид 19 је, према речима Марије Кртолице, која живи у том граду, оголео проблеме америчког здравственог система.

„Медицински радници штрајкују о чему нема много извештаја у главним новостима. У болницама је хаотична ситуација: недовољно опреме и заштите за медицинске раднике. Питање које је у Америци већ дуже проблем је здравствено осигурање које је на врло ниском нивоу, као у земљама трећег света. Много људи није здравствено покривено, а медицински радници немају добре услове рада”, испричала је Кртолица, која се бави модерним плесом и предаје на Универзитету у Пенсилванији.

Насупрот томе, у Француској, где је на снази целодневни карантин уз омогућено кретање само у одређеним случајевима, нема претеране панике. О томе је посведочила Дубравка Прерадовић, историчарка уметности из Лиона, која сваког дана одлази до болнице због раније заказане терапије, па може да посведочи о стању у граду.

„Редови испред супермаркета постоје, али нису предугачки и има их само у одређеним периодима дана. Поштује се раздаљина између људи, а маске и рукавице се носе спорадично, према сопственом нахођењу. У почетку су били велики редови испред апотека, али их више нема. Било је и лепих сцена: првих дана карантина су цвећари поклањали залихе цвећа које су се затекле у радњама како оно не би пропало”, рекла је Дубравка Прерадовић.

С друге стране, у Торонту, према сведочењу Наташе Ковачевић, научнице која се бави неуронауком, највећи редови су били испред – продавница алкохола. И то не оног медицинског.

„Пред Велики петак ред у једној од њих је био већи него пред било којом самопослугом и протегао се неких сто метара. Канађани иначе високо рангирају продавнице алкохола и наћи ћете их и у најзабаченијим селима далеко од Торонта. Пића мора да има свуда и увек. А сад кад људи траже начин да поднесу дуге дане код куће, нарочито ако су остали без посла, алкохол је изгледа најпопуларније решење”, каже Наташа Ковачевић.

У Лондону је пак с почетком пандемије, дошло до масовне куповине тоалет папира. Ту појаву ликовна уметница Лидија Антанасијевић, која безмало три деценије живи у том граду, духовито објашњава: „Кад дође до смака света, имам тоалет папир да сачувам достојанство.” Она сматра да нема потребе за паником, док умерени страх може да буде конструктиван.

„Паника нас граби када немамо преглед ситуације. Страх је природан и понекад потребан да нас оживи, страх је унутрашњи аларм да укључимо у себи систем за опстанак, сналажење и решавање проблема. Мислим да увек има решења. Кад се ангажујемо да решимо проблем, тад заборавимо да страхујемо. Страх постане бесмислен”, поручује Лидија Антанасијевић.

Угрожена ризница

У дигиталном „Аудио и фото архиву Симић”, на сајту audioifotoarhiv.com, бесплатно је доступно око хиљаду тонских записа и документарних фотографија насталих широм бивше Југославије и света, које је Драгослав Симић начинио у току четвородеценијске новинарске каријере. Ова некомерцијална ризница је заснована на чистом ентузијазму и труду Драгослава и његовог сина Владимира. Иако је значај овој виртуелног музеја примећен и ван граница Србије, архиву већ дуже време прети гашење јер се издржава само од добровољних донација којих – нема.