Отмица Европе

Србија је увек била чудна земља, већ самом чињеницом што је свету дала две потпуно различите ствари – реч вампир и шљивовицу. Кад је једном отишао у Европу, пре свега у енглеске тмурне замкове, чак нас је и вампир напустио и сместио се у условима који су му више одговарали! Остала нам је шљивовица и као вечно сањани, а недостижни сан Европа и европско, иако је Балкан географски, а цивилизацијски преко старих Грка, одувек био део Старог континента. Али наше сумње или вечити страх да ћемо од неког бити освојени (јер нам је историја пунија ропством него слободом, чиме се може разумети поменути страх и неповерење), створили су код нас још у 19. веку поделу на Јевропу и Јевропљане, како су иронично чак велики песници назвали оне који све заборављају зарад Јевропе, и на оне друге којима је најважније бити изворно наш.

Можда се варамо, али изгледа да се „битка” још није завршила ни с наше ни са европске стране, зашто је најбољи пример наша тренутна политичка ситуација. Мада се на први поглед чини да су у овом случају обе демократске странке (и ДС и ДСС) веома удаљене једна од друге, реч је заправо о синдрому малих разлика – прва као наш главни циљ истиче европске интеграције, али никако не заборавља национално и проблем Космета; друга остварење националног циља ставља испред европског, али не негира европско и све оно што Европа са собом носи. Најневероватније у целој овој причи јесте понашање неких малих странака које су од изразито антиевропског става одједном постале „већи католици од папе”. Пуна су им уста Европе, као што су некад била пуна нечег сасвим другог и супротног, толико да с неколико посланика дрмају српску политичку сцену и прете као да су грчки врховни бог Зевс!

Намерно смо поменули Зевса, јер је од њега све почело, наравно у миту да би се скоро три хиљаде година касније претворило у фарсичну стварност. Слободно се „шетајући” с једног на други крај старогрчког света моћни Зевс видео је једног дана феничанску принцезу Европу у игри на обали мора. Да би је завео претворио се у дивног белог бика, у кога се принцеза заљубила и оцу свих грчких богова и полубогова ускоро родила три сина. Један је био чувени Миној, владар Крита, по чијем је имену најстарија европска култура добила назив минојска. У слави га је надмашио син-чудовиште Минотаур, такође рођен из неприродне везе Минојеве жене с једним биком. Да би сакрио своју срамоту краљ Миној је за Минотаура саградио чувени критски Лавиринт.

На нашу несрећу, у неком сличном лавиринту (политичком, а не митском) налази се Србија данас. Кажемо несрећу, јер неки наши политички лидери мисле да су богомдани за улогу Зевса, мислећи да ће тако променити судбину Србије, митски речено да поново могу завести некадашњу принцезу Европу, која је сад стара и посустала, али и даље неодољива, овог пута политички.

Нико и не помиње њено интелектуално зрачење, не само зато што се у њеној нутрини крију митски почеци европског и богиња по чијем је имену наш континент назван, већ и грчко филозофско чудо, хришћанство и искушења светих отаца, и на крају темељи модерног демократског мишљења, до технолошког света коме, изгледа, нисмо дорасли.

Данашња Европа толико је софистицирана и виртуелна да мале балканске вође, ако се не уразуме, могу врло лако да буду „уловљени”, пре но што „улове”, да парафразирамо Момчила Настасијевића, једног од највећих српских песника 20. века. Знамо како се мит завршио, али се крај овом нашем политичко-заводничком замешатељству још не назире.